и мноштво чланака, расправа и другог публицистичког материјала (под 27 псеудонима које је користио Сименон је написао још око 180 романа и мноштво прича, чланака и репортажа), најпознатији је као „отац” инспектора Мегреа, класичног хероја европског кримића. Мада је Сименон писао и психолошке, социјално-друштвене и аутобиографске романе који су имали ођека међу критиком, Мегре је остао његово животно дело по коме је светски познат и четврт века после своје смрти. За то је заслужно и 550 милиона књига штампаних под његовим именом широм света, али и неколицина филмова о Мегреу.
Сименонова невероватна стваралачка енергија и дисциплина које су трајале деценијама привлачиле су пажњу не само читалаца већ и медицинских експерата али и булеварске штампе, мада се она више занимала за његов буран љубавни живот и мноштво дама које је освојио (помињале су се и цифре од више хиљада). Литерарни стручњаци углавном нису били претерано наклоњени Сименону пребацујући му репортерски стил, површности и недоречености у причи и осликавању ликова.
Чињеница је да се Сименон није задржавао и враћао на оно што је написао већ увек журио у нову књигу; ипак, у мноштву својих дела он је уверљив и способан не само да задржи пажњу читалаца, већ и да их заведе појединостима и тананим запажањима. То важи како за „озбиљне” романе тако и оне о инспектору Мегреу јер Сименон није своје књиге делио на „лаке” и „тешке”, одбијајући да мења стил и покорава се жанровским конвенцијама. Отуда је Мерге нетипични херој кримића који је много „људскији” него што жанр тражи.
Мада је Мегре инспектор у париској полицији он, у својих 75 романескних и 28 приповедачких авантура, путује по провинцији и свету (одлази и у САД). Наравно, на тим „теренима” он увек решава неки случај, било да је то по задатку или зато што се случајно задесио на месту злочина. У роману „Мегре се боји” (код нас објављеном чак три пута), враћајући се са досадног конгреса, Мегре свраћа у варошицу Фонте да посети старог пријатеља судију Шабоа. Тада се, међутим, у месташцу дешавају чак три убиства које локална полиција не успева да разреши. Мегре полако упознаје ситуацију, открива подељеност староседелаца на виши круг, богаташе и пропалу аристократију, и остале, обичне људе, односно мрачне тајне породица које су стицале и губиле богатство и утицај.
Ова мала социолошка студија о провинцијским варошицама допуњена је шкртим али прецизним карактеризацијама јунака, односно описима Мегреових дилема и сумњи, али и његовог општег осећаја да је стар и уморан, да га је време прегазило и да би се најрадије повукао у мир и тишину свога дома и друштво супруге. Кроз безмало све романе и приче о Мегреу провлачи се ова меланхолична нота уморног, потрошеног полицајца који вапи за смирењем. И док су други литерарни полицајци и детективи пуни снаге и воље за акцијом, Мегре жуди за пензијом! Ни саме истраге нису типично акционе и пуне неочекиваних преокрета јер Мегре ради методично и постепено па је и разрешење лагано, без наглих преврата.
Но, с друге стране, Мегре је пажљиви посматрач људских карактера, интеракција али и ширег окружења које их одређује. Његов Париз је скуп разних мањих заједница, док су варошице фрустрирајуће затворене и тешко притискају појединце намећући им поштовање одређених улога - а бег из њих често је кроз злочин (као и у овом роману). Осим тога, Мегре не побеђује увек и правда није увек задовољена, како би у класичном кримићу морало да буде. Тако је и у овом роману пуном атмосфере кишне јесени и изгубљених живота.
За љубитеље Мегреа куриозум је да овде сазнајемо како се Мегре зове - његово име је Жил!
Илија Бакић
