троје најбољих кандидата у Ц категорији: Ане Улајеве (Украјина), Левона Авађана (Јерменија) и Ловра Марушића (Хрватска). Велико финале у новосадској Синагоги почиње у 18 часова, финалисти ће изводити одабране клавирске концерте, а за разлику од претходних година, када је резиденцијални оркестар такмичења позиван из иностранства, овога пута је дата прилика домаћем ансамблу - Београдским симфоничарима под управом младог београдског диригента Радана Јовановића.
– Наступ са солистом је за мене посебан изазов због тога што је у питању троје пођеднако важних актера: солиста, оркестар и диригент. Ипак, када су у питању солистичка дела, солиста је главни носилац интерпретације и стога се трудим да максимално уважим његове идеје, чак и у ситуацијама када се оне косе са мојом идејом – каже нам Радан Јовановић. – Када су, пак, у питању симфонијска дела без солиста, односно када је диригент носилац интерпретације, циљ ми је да што више интерпретативних идеја донесем из онога што пише у нотном тексту и мог личног тумачења. Поента је да извођење на крају донесе нешто што је начелно скуп нових интерпретативнх идеја, али опет максимално веродостојно нотном тексту.
Током студија клавира на Факултету музичке уметности у Београду уписали сте и дириговање у класи проф. Бојана Суђића. Шта вас је навело да се паралелно посветите овим двема професијама?
– Откако сам почео да се бавим музиком, желео сам да постанем композитор. Фасцинирао ме је звук симфонијског оркестра и имао сам жељу да пишем музику за оркестар, што сам у више наврата и покушавао током средње школе. Међутим, никако нисам успевао да напишем музику какву сам желео или сам схватао да је оно што сам желео већ одавно написано, те сам се мало по мало почео заносити идејом да бих звук симфонијског оркестра могао пре доживети интерпретирањем већ написане музике - дириговањем. Ипак, уписао сам најпре студије клавира на ФМУ са идејом да прво дипломирам клавир и након тога упишем дириговање. Међутим, у једном тренутку сам упознао Ивана Марковића, асистента професора Бојана Суђића, те сам решио да одмах упишем и дириговање! Оно што сам научио из бављења овим двема блиским професијама истовремено јесте да је сваки напредак у једној професији истоветно и напредак у другој. Све што је научено и искушено у једној професији позитивно ће утицати и на другу.
Много тога о свом занату можемо научити од својих професора и угледних уметника, али исто тако сваки музичар мора и сам да ради на себи. Како Ви радите на сопственом усавршавању, пијанистичком или диригентском?
– Сваки део личности музичара се осети у његовом наступу. У последње време више сам посвећен дириговању него пијанизму – једноставно, више радим на том пољу, има више прилика за наступе (игром случаја, али и воље), а и у неку руку захваљујући томе што се осећам боље на сцени док диригујем него док свирам. У диригентском послу је једна ствар драгоцена – пракса. Пијаниста може да седи цео дан за клавиром и истражује на пољу звука (ако не смета комшијама), а диригент нема на располагању цео дан са оркестром. Стога је сваки секунд проведен на проби испред оркестра диригенту на неки начин усавршавање. Умеће дириговања се не своди само не некакву “генијалност” диригента, већ углавом на то како урадити што више за што мање времена.
Основали сте 2014. године оркестар Београдски симфоничари. Ко су његови чланови, како је организован рад ансамбла и где сте до сада наступали?
– Био је новембар 2013, ако се не варам, када ми је кларинетискиња Јована Лађевић на ходнику факултета пришла са идејом оснивања оркестра. Услед свог тог јесењег сивила, следећих неколико дана уопште то нисам узимао за озбиљно, док нисам схватио да је она била озбиљна у тој намери. И тако смо постепено, један по један, постајали предани том задатку и из тога се родило много више него што смо и сами очекивали. И то није био лак задатак, нити је данас, нити ће сигурно бити у наредним годинама, тим пре што нисмо добили никакву институционалну подршку, осим Дечјег културног центра Београд. Они су нам великодушно отворили своја врата и већину проба и концерата остварујемо у њиховом простору. Чланови оркестра су млади музичари старости оквирно од 15 до 30 година. Рад ансамбла је организован по пројектима. Неколико пута годишње се окупљамо и организујемо концерте. Поред Дечјег културног центра, наступали смо и у другим салама у Београду, као што су Студентски културни центар, Дом културе Студентски град, Плато испред Културног центра Београд, а такође и на Класик фесту у Панчеву. Следеће године у јуну је заказан и први наступ у Коларчевој задужбини.
Јелена Глушица
