који се баве питањем “Српска књижевност данас”. Након округлог стола “Српска поезија данас” (2014) и “Српска проза данас”, округли сто о књижевној критици и есејистици био је трећи, од укупно пет предвиђених. Догодине ће тема бити “Српска драмска књижевност данас”, а циклус ће бити окончан 2018, округлим столом на тему “Српска књижевост за децу данас”.
Госте и учеснике поздравио је председник Огранка САНУ Стеван Пилиповић, речима да је добра критика некад важнија и од самог дела, поготово у време лажних вредности, пропаганде и претварања уметности у робу, којима је критика супротстављена. Уредник програма Миро Вуксановић о критици и критичарима рекао је да су данас замењени и заклоњени хроником и политиком, да нема више оних који формирају читалачки интерес, иако никад није објављивано толико књига, мада су многе непотребне, понављачке, или ван свих стандарда.
- Како да се снађе критичар? Ко чита, а ко објављује његове текстове? Може ли критичар бити друштвено користан и ко то одређује? Да ли је лектира постала казна и за ђаке и за писце? - само су нека од питања којима је Вуксановић наговестио шта може да се очекује од учесника округлог стола на тему “Српска књижевна критика и есејистика данас”.
Сесију су уводним радовима отворили проф. др Милан Радуловић и проф. др Саша Радојчић. Радуловић је говорио о критици, а Радојчић о есејистици.
Предочивши да његово разумевање књижевне критике почива на англосаксонском појму критике као мисли о књижевности, Радуловић је последњих пола века поделио на периоде везане за идеолошке парадигме - плурализам у време комунизма, реафирмацију високог модернизма после 1980, постмодернистички “крај историје” у време краја Југославије и неоконзервативну критику.
- Културна идеологија је цивилизацијска оријентација која је некад савезник, а некад противник опште оријентације друштва - рекао је Радуловић, истакавши да савремено српско друштво нема изграђену културну идеологију која би требало да буде унутрашњи садржај критике као мисли о књижевности. Ипак, Радуловић је данашње време означио најздравијим, јер се српска књижевност посматра као универзална, светска књижевност, са “српским културним обрасцем поново у свести критичара”.
Покушавајући прво да одреди шта је то есеј, Саша Радојчић
је подсетио и на филозофску дефиницију есеја као културног предмета критичке димензије, супротстављеног систематском мишљењу. Код нас, навео је он, тешко је одредити разлику између критичара и есејисте, што је од наведених примера најочитије у случају Јована Христића. Код Исидоре Секулић, Иве Андрића или Данила Киша, супериорну есејистику засенила је књижевност коју су писали. У даљим одређењима и типологији савремене српске есејистике Радојчић је спомињао и песнике и професоре, додајући на крају да су задаци за есејисте будућности да посредују и да српску културу заузму према вредностима како би се одупрла деградирајућим трендовима.
- Тешкоће и препреке су у колумнистици - навео је на крају.
Игор Бурић
