устоличење киберпанка. Мада је овај поџанр имао своје претече, какви су Филип К. Дик или Вилијем Бароуз, односно бројне писце „активисте“, какви су Брус Стерлинг, Мајкл Свонвик, Пат Кадиган, Марк Леидлоу и други, тек је објављивање романа „Неуромансер“ 1984, који је освојио све најважније жанровске награде, киберпанк узнело под рефлекторе пажње шире јавности. Мада су му, као и свакој моди, предвиђали брзу пролазност, киберпанк је опстао и уградио се у темеље како научне фантастике, тако и опште културе крај 20. и првих деценија 21. века.
Визије будућности које је киберпанк „отворио“, ма колико биле разнородне у појединачним причама-романима-филмовима-стриповима, везују се за неколико иконографских репера: постојање две реалности, физичке и виртуелне (која се рађа, функционише и шири у садејству компјутерских Мрежа), глобална власт мултинационалних компанија и неолибералног капитализма који подразумева и олигархијску, баснословно богату мањину и непрегледне масе бедника, планету Земљу на рубу популационог, урбано-еколошког и енергетског колапса.
У том окружењу за место под несигурнм сунцем боре се мали криминалци, маргиналци, кибер-каубоји и мноштво сличних беспризорника. Груба и неретко брутална „панкерска“ осећајност базирана на губитничкој визури - у потпуности у складу са почетним премисама “панк” музике као гласа социјалног бунта незапослених, младих Енглеза у време владавине челичне Маргарет Тачер - није наилазила на једнодушну подршку критике, читалаца па и колега писаца (који су чак покушавали да оформе покрет “хуманиста” који се залагао за мање црне погледе на будућност) али је, неспорно, била корак напред у развоју жанра.
Три деценије после романа првенца Гибсон је, након трилогије романа који се номинално дешавају у садашњости (а ова је у много чему фантастична), објавио роман “Периферал”, („Периферал“ Вилијем Гибсон; „Miba Books“, Београд. 2016) “ситуиран” у будућности и то не једној, већ чак две. Прва “линија” удаљена је од читалаца приближно двадесетак година, а друга још седамдесетак година касније. У ближој будућности срећемо “обичне” младе људе у забаченој, руралној Америци која нуди мало могућности за зараду: осим државних послова (полиција и сличне службе) и ситних делатности све остале работе су у “сивој зони” пиратисања тражених роба 3Д штампачима или услужног играња компјутерских игрица, односно у “чистом” нарко криминалу.
Сигуран извор прихода је и пријава у војну службу за неки од многих ратова из кога ветерани излазе или као пензионери или као богаљи. Даља будућност наизглед је егзотичнија мада су у њој опстали препознатљиви односи ривалства, манипулисања и сплеткарења моћних потпомогнути узнапредовалом технологијом. Но, како ће знатижељни читаоци сазнати, обе су будућности повезане и то директно путем чудесних кинеских квантних сервера који омогућавају комуникацију-размену информација будућности са прошлошћу! Све ово је на трагу закона Артура Кларк који тврди да се свака довољно развијена технологија не разликује од магије. У овом случају потомци искоришћавају своје претке на различите начине, од обављања рутинских до озбиљнијих работа; сваки уплив у прошлост, пак, ствара посебну грану у мултиверзуму.
Ситуација ће се унеколико променути када најамник из прошлости присуствује убиству у будућности и о томе треба да званично сведочи (у тој будућности) тако што ће “ући” у тело андроида-периферала који је на лицу места (дакле, у будућности). Бизарност замештаљства појачава и сазнање да је даља будућност последица “Џекпота”, посебне апокалипсе која је (уз “помоћ” климатских промена, загађења, разних епидемија) уништила преко 80% људске популације а опстали су богаташи и моћници свих врста (и степена криминалности).
Ипак, тај свет - који је на трагу фамозних теорија о “златној милијарди” људи који могу живети на Земљи у благостању достојном човека (из друге половине 20. века а за које се тврди да су наставак учења Т. Малтуса) - очито није ни срећан ни безбрижан јер они који га чине нису ни умни ни емотивни. Као што није имао илузија у ранијим романима, аутор их нема ни у “Перифералу”; срећни завршеци животних прича неких од јунака само потцртавају свеопшти јад и беду будућности људске врсте.
Гибсон је од почетка своје списатељске каријере био озлоглашен као неко ко не мари превише за комфор читалаца. Уместо да им сервира лепо упаковане информације (због чега прича мора да буде оптерећена “мртвим местима текста” у којима се износе објашњења) он креће силовито, “улази” у дешавања са новим, непознатим елементима и језиком (богатим кованицама и новим речима) и - незаустављиво граби напред. Читаоци ће, уколико су довољно стрпљиви и пажљиви, недостајуће делиће “слагалице будућности” налазити у успутним напоменама или дијалозима (што, пак, лако може значити и да су понешто погрешно разумели). Али, управо зато је њихова посета новом, другачијем свету узбудљивија и неизвеснија па личи на разгледање стране цивилизације, али без помоћи туристичког водича који би усмеравао пажњу и објашњавао виђено.
“Периферал” нуди узбудљиву, виспрену, интригантну авантуру у уверљиво дочараним будућностима којој свакако треба поклонити пуну читалачку пажњу.
Илија Бакић
