Никола Ђуричко (1974) је наш познати глумац, музичар, водитељ, а од недавно и дечији писац. Његова прва књига састоји се од тридесет и две кратке и духовите приче за децу, на чију нарацију се директно надовезују разигране и ведре илустрације Тихомира Челановића. Књига је сасвим заслужено ове године добила награду за најбољу књигу у области дечије књижевности на Међународном сајму књига у Новом Саду.
Дечак Џони који “има пуне yепове догодовштина” је фингирани приповедач и главни јунак свих откачених приповести из збирке. Реченица “Некад толико лепо лажем да ми је криво што није истина” је заправо мото ове књиге која може бити читана и као домаћи дечији пандан Биргеровог “Барона Минхаузена”. Нарочито је занимљиво што су приповетке, ма колико невероватне и бајковите, све смештене у савремени урбани миље близак малим домаћим читаоцима. Ова књига свакако прати најбољу традицију дечије и омладинске књижевности. У “Догодовштинама једног Џонија” сачуван је ведри и брзи ритам бајки и народних причица за децу, али у њој је могуће препознати и дух књига попут “Спасиоца океана” руског писца Грегорија Садовникова (са главним ликом који је препун невероватних прича за које желимо да су истина). У Ђуричковом стилу има иронијом натопљене љубави према животу и топлине која подсећа на Вилијама Саројана (1908-1981), сјајног америчког писца јерменског порекла.
Кроз преплитање шаљивог и поетичног, нарочито у причама попут оне о црном парипу која директно евоцира Саројаново „Лето лепог белца“ код оба писца се чак и понаваљају исти мотиви (само што је овде чилаш замењен вранцем). У обе приче се полудели трк на коњу преображава у лет много пре него што постаје јасно да је прича о лудој авантури заправо прича о неспутаној слободи. Многе приповетке кроз откачени хумор преносе деци и занимљиве информације, посуте дуж маргина књиге. (Уз духовите илустрације, малим читаоцима се успут појашњава ко су Траволта, барон Минхаузен и Кинг Конг, шта је баобаб итд.) Књигу заокружују одлична графичка решења, и то не само начин на који су илустрације неосетно интегрисане у текст, већ често и начин на који је сам текст преломљен. Игре са врстом фонта, величином слова, и њиховим позицијама на страници одлично прате ритам приповедања. Велики плус је што илустратор Тихомир Челановић одлично прати и допуњује Ђуричкову нарацију, па књига у себи има мало и стриповског духа, па је многе странице могуће посматрати и као стилизоване табле стрипа. Челановић у себи има разиграног ироничног хумора који често подсећа на легенду белгијског стрипа Андреа Франкена.
Настасја Писарев
