Књижевни рад Мишела Турнијеа, често тврде критичари, био је базиран на трансгресији конвенционалних граница између парова супротности: афирмације и негације, интелекта и телесности, мушкости и женскости, реалности и фантазије: “Истражујући ове границе он се увелико користи маргиналностима, нарочито по питањима рода и сексуалности, на која ставља акценат, вероватно услед сопствене хомосексуалности”.
Дакле, често се сматра да је у сржи романа “Петко или лимбови Пацифика” преовлађујућа сексуална оријентација која одступа од норме, приказана кроз наговештај међурасне жеље...
Но, шта казује универзална прича?
Нашавши се на острву, Робинзон не покушава да се прилагоди околностима, да се слије с природом и новим условима живљења. Једини његов лек против усамљености, која прети да га поништи као биће које егзистира са својом свешћу је успостављање савршеног реда и рада под девизом: не расипај време, то је ткање од којег је сачињен живот.
Самујући, одвојен, одсечен од корена, он тражи излаз копирајући негдашњи, “нормалан” живот. Отуд и закони гувернера, недељне мисе, бескрајна штедња и улагање у будућност која никада и неће стићи, отуд и покушај да сва та правила наметне и (свом) Петку.
Петко, “дивљак”, паганин, отвара му путеве живљења у времену које не познаје мерење: садашњост се претвара у вечност, а он, под дејством склада са природом, постаје нешто друго: “био је минералне, божанске, соларне младости”.
Ђ. Писарев
