Њен дебитантски роман “Disobedience” (“Непослушност”) о бисексуалној ћерки рабина који живи у Њујорку изазвао је пажњу у јавности и награђен с више признања, као и њена “Снага”. Наравно, као што то често бива, ништа од овога није нужан гарант за квалитет. Алдерманова бира теме које су друштвено изузетно актуелне, што јој је свакако помаже да се лакше пробије у први план. “Снага” која се бави положајем жене у друштву из феминистичког угла свакако није изузетак. Не треба заборавити ни да је Алдерманова била ученица Маргарет Атвуд (“Слушкињина прича”) далеко познатије ауторке која се такође бави позицијом жене у друштву, и којој је “Снага” индиректно посвећена.
Додајмо још да је Алдерманова очигледно окренута популарној култури, и да се то повремено осети у њеном стилу; осим што је радила на сценаријима за видео игре, признала је да је писала фанфикцију о “Бафи убици вампира”, а недавно јој је изашла и књига смештена у свет британске научнофантастичне серије “Doctor Who”.
Преводилац: Милош Петрик
Издавач: Боока 2019.
Највећи квалитет “Снаге” је њена потенцијално контроверзна и помало бизарна поставка: свуда у свету жене ођедном добијају моћ да производе електричну струју у сопственом телу. Пошто с овом променом мушкарци морају да брину за своју безбедност, а не жене, изненада почиње да се обрушава цела цивилизацијско-култролошка поставка света у ком су жене слабији пол. Алдерманова је пошла са идејом да покуша да оголи и деконструише родне улоге, и покаже докле сежу њихове границе, било за мушкарце или жене. Да би показала како ова промена утиче на све елементе друштва (од тероризма, преко питања школовања, до просте свакодневице) она у књигу уводи четворо веома различитих јунака из чијих преспектива можемо видети различите реперкусије цивилизацијске промене. Прича прати лондонску ћерку криминалца, затим старију политичарку која је моћ давно освојила по старим правилима, девојку која бежи од својих злостављача, и младог нигеријског мушкарца.
Тунде препливава дужине базена, и прска више него што је нужно па ће Енума приметити његов покушај да не покаже како жели бити примећен. Она прелистава “Данашњу жену”; прелеће очима преко часописа сваки пут када он подигне поглед, и претвара се да је веома занима да сазна све о Токе Макинви и њеном изненадном зимском венчању емитованом на Јутјуб каналу. Он зна да га Енума гледа. И мисли да она зна да он зна. То је узбудљиво.
Тунде има двадесет и једну годину, и таман је изашао из оне животне фазе у којој је све погрешне величине, прекратко или предугачко, упрто у погрешном правцу, незграпно. Енума је млађа четири године, али она је више женско него он мушко, смерна али не и незналица. Није ни превише стидљива, судећи по томе како хода или по брзом осмеху који јој пређе лицем кад разуме фору пре него ико други. Она је из Ибадана, у посети Лагосу; она је рођака дечка којег Тунде зна са универзитетског курса за фото-репортере.
“Снага” је писана у форми предлога за књигу, користећи фингирану структуру “пронађеног рукописа” где млади писац Нил пише Алдермановој. Осим овог наративног трика (који не служи ничему нарочитом), Алдерманова је у књигу укључила бројне илустрације и исечке са интернет четова, цитате из књига и историјске цртеже, све повезане с темом ”Снаге”. Нажалост, иако је идеја с којом је започела причу, ако не нарочито маштовита, оно свакако потенцијално провокативна, Алдерманова не успева да поентира ни у друштвеној анализи, нити у занимљивом заплету.
Настасја Писарев
