Када је потписана, а касније и ратификована Конвенција Уједињених нација о правима детета, свака земља потписница у члану 42 се обавезала да на адекватан начин упозна децу са њиховом правима и тако је настао "Буквар дечјих права".Каже, међутим, да нико није био занитересован да штампа такав буквар, ни у тадашњој Југославији, ни у Србији.
"Игром случаја наша колегиница и активсткиња шведске организације Save the ćildren Ана Книгли села је у авион и отишла за Стокхолм и вратила се са торбом пуних пара. Тада је почела штампа "Буквара дечјих права", испричао је Ршумовић.Каже да је због тога о Србији била лоша слика не само у Шведској, него и у другим земљама.
"Касније је тај буквар штампан на многим језицима", казао је те додао да се "још пре Змаја знало да је писана реч увек била поучна и велика помоћ родитељима, а и просветним радницима".
"Живимо у времену електронске агресије и заиста немам ништа против да се користе рачунари, и сам их користим. Међутим деца не познају границе и треба да им се пронађе права мера за то. Младе људе треба учити да они господаре компјутерима, а не он њима, а ни њиховим временом за игру", казао је Ршумовић.
Поручио је и да треба бринути о педагошком систему у Србији и просветне раднике преобликовати да буду креативни сарадници у образовању са децом.
"Много више културних понуда и садржаја има у природи него у градовима. Децу треба учити односу према природи, животињама, биљкама и дврећу, али за то је потребан предани просветни радник", закључио је Ршумовић.
