Истраживачи Универзитета Илиноис и Калифорније у Берклију анализирали су 104 хиљаде романа написаних у периоду од 1780. до 2007. Алгоритам који су користили био је оспособљен да препознаје пол аутора и ликова у књигама. Супротно очекивањима, за два века није дошло до пораста броја јунакиња.
Уместо тога, од 19. века до раних 1960-их видљив је стални пад, пишу аутори истраживања Тед Андервуд, Дејвид Баман и Сабрина Ли.
Осим што се смањио број ликова који су жене или девојке, у првој половини 20. века аутори истраживања су приметили изненађујући пад у броју ауторки. Како напредујемо од 1850. према 1950, број наслова које су написале жене пада с 50 на 25 посто.
С обзиром да је то је било раздобље првог таласа феминизма, аутори су у почетку сумњали да су погрешили у методолошком приступу, међутим, додатна тестирања само су потврдила налазе - са готово половине укупног броја романописаца, жене су временом спале на једва четвртину, и тај тренд је годинама пролазио незапажен.“Чини се да су истраживачи сваког периода били у стању да примете да се број ауторки смањује у њиховом раздобљу, али нико није ни помислио да сугерише да је цела прича од 1800. до 1960. заправо прича о опадању“, примећују аутори студије.
Средином 19. века писање романа се није сматрало каријером која осигурава висок статус, међутим, како се то мењало, тако се све више мушкараца окретало писању. Истовремено, док је број жена романописаца опадао, у другим списатељским пољима, попут публицистике, дошло је до огромног пораста броја ауторки. Свакако, пад броја ауторки узроковао је једним делом и пад броја женских ликова у романима. Према истраживањима, у књигама које потписују мушкарци, жене окупирају у просеку од четвртине до трећине простора за ликове. У књигама које пишу жене, ова подела је далеко ближа средини.
Бекделов тест је измишљен да покаже да ли је у неком приповедном делу, био то филм, књига или чак видео игра, однос између женских и мушких ликова иоле избалансиран. Питање које тест поставља је просто – да ли у конкретном делу постоје две жене које ће у једном тренутку водити разговор између себе који није о неком мушкарцу. Ова правила поставила је у свом стрипу 1985. Алисон Бекдел, и то, неиронично, кроз разговор две јунакиње. Наравно, овај тест не треба схватити ни сувише озбиљно, ни агресивно феминистички, већ можда пре као неку врсту скретања пажње на културну шароликост која је потребна у фикцији. У крајњем случају, “Осми путник” са једном од најпознатијих јунакиња у модерној култури, Елен Рипли, уопште не пролази овај тест!
У књижевности, 19. век је оставио иза себе галерију занимљивих јунакиња од којих су многе захваљујући верним читаоцима, али и седмој уметности, и даље једнако популарне и вољене. Џејн Остин, чувена енглеска списатељица, задужила нас је за паметну али понекад сувише тврдоглаву Елизабет Бенет из “Гордости и предрасуда”, књиге екранизоване безброј пута (можда с највећим успехом у Би-Би-Сијевој серији из 1995), коју су пратиле њене ништа мање занимљиве сестре, али и јунакиње из других романа Остининих, попут “Разума и осећајности”, или “Еме”.
Шарлота Бронте је оставила детаљан и психолошки изнијансиран портрет мрачно романтичне, страствене и интровертне Џејн Ејр, док је њена сестра Емили Бронте тај мрак подигла на следећи ниво у лику Кетрин из “Орканских висова”. Једна од најведријих и најомиљенијих јунакиња блиских том периоду је свакако Ен, јунакиња канадске списатељице Луси Мод Монтгомери која дебитује у роману “Ен из Зелених забата” (1908), и касније наставља да се појављује у делима ове ауторке.
Настасја Писарев
