Циклус се такође бави и оним вредним књижевним остварењима која тематизују живот у данима окупације, са свим његовим егзистенцијалним, психолошким, моралним и политичким искушењима.
Исидора Секулић је, људски и стваралачки, проживела две окупације, ону у Првом и ону у Другом светском рату. На трибини која ће се одржати у петак, 17. јуна у Београду (Француска 7), у организацији Српског књижевног друштва, о животу и делу “под окупацијом” Исидоре Секулиће говориће Лаура Барна и Младен Весковић. Уз Андрића и Милоша Ђурића, била је од оних интелектуалаца који су, под немачком окупацијом у Другом светском рату, одбили да потпишу злогласни Апел српском народу.
После Првог светског рата Исидора Секулић ће о окупационим данима написати и следеће редове:
„Окупација аустријска, то је било страдање народа који није био ни витез ни светац... У окупацију се ушло летаргично. Несимпатично је било што је народ из те летаргије пробудило, пре свега, питање намирнице и хране. Најнесимпатичније је како се тај разоружани свет одједаред до зуба наоружао, и до јунаштва окуражио, у питању порција... У борби са мршавом храном наши су се људи показали нижи од сваке слутње. Слаби, зависни, грамзиви на залогај ма у којем тренутку. Заборавило се и на политику и на историју и на спољашњу пристојност, и на чистоћу, на гордост поготово, и каравани света су непрекидно путовали по свим, буквално свим областима могућности да се обилније наједу. Генерали су вукли зембиље, угледни људи од пера су јели оне кобне ћевапчиће код Јунака из Лике, лагало се до срама ниско, врата собе број 9 у гувернаму отварали су људи врло често зато да би се, после, њима отворила врата неке аустријске кобасичарнице или официрске менаже.“
Ђ. П.
