Круг у својој кожи

“Критичарски караван” Удружења позоришних критичара и театролога, који финансира Министарство културе и информисања, замишљен је као допринос видљивости и евалуацији позоришта

ван великих центара као што су Нови Сад и Београд. У случају представе “Дежа ви” Семира Гицића, у режији Андреје Аде Лазић, тај циљ је на неки начин испуњен троструко, јер је реч о копродукцији Шабачког позоришта, Регионалног позоришта Нови Пазар и Крушевачког позоришта. 

И у виђеној представи је на неки начин реч о “три у један” формули. Формално, радња је подељена у три дана, који се понављају, и четврти који, условно речено, доноси разрешење “дана мрмота” за главног јунака. Отуд и наслов, иако је “дежа ви” више психолошка, него стварна, физичка пројекција истоветних догађаја. Даље, могло би се рећи да у једном тексту имамо фантастичку, социјалну и реалистичку драму, односно план фикције, драме и комедије, све у једном...

Миливоје Цветковић (Иван Томашевић) је главни лик у овој игри понављања и откривања, како је драматуршки осмислио свој текст Семир Гицић. Он се буди у једном те истом дану (ово место је зачињено избором датума - 29. фебруар), који се завршава када нагло умре његов другар и колега у пензији Митар (Зоран Карајић). Митар је дошао да му откуца с ким је видео његову кћерку Анђелу (Лемана Бећировић), коју би Миливоје већ дуго волео да види у браку, али не стиже... И тако у круг.

Иако писана у комичком кључу, драма Семира Гицића се не исрцпљује у атрактивном, логички неодрживом принципу понављања. Она на занимљив начин показује да се из своје коже не може, а шире, да на овим просторима сутра често не постоји.

Друго, Миливоје, наравно, има и жену Грозду (Биљана Јоцић Савић), која му све сервира на тацни, а да он опет није задовољан. И треће, “Дежа ви” ефектно приказује генерацијски јаз, оличен кроз промену идеолошке, па и политичко-економске парадигме живота (деца образованих партизана у свету јапијевског јавашлука).

И док глумци својски рабе понуђено штиво, режирано у динамичној форми водвиља, измишљајући свакојаке керефеке не би ли употпунили “муњевиту”, кратку структуру сцена, на моменте суве и уопштене атмосфере, “дан Миливоја” се развија у многим очекиваним и, што је још важније, ишчекиваним, дакле узбудљивим правцима, који ће до краја објаснити шта је то толико скривено у свакоме од нас, да понекад имамо осећај да живот (као да) не може да се настави. Или још боље - шта би то било толико важно, а да смо га могли потпуно потиснути од себе и својих ближњих.

Игор Бурић

 

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести