добро постављеним границама. Могло би, с једне стране, то да буде тачно становиште. Тачно јер њени јунаци заиста упадају у разне невоље, од болести и утапања у води, на пример, па до дефинитивног скончавања у старачким азилима. Ипак, и нетачно, јер се Манро не фокусира само на све те удесе својих јунака, а поготово то не чини само зато да би их мучила: она заправо преноси сажете извештаје из стварних живота.
Голих живота: “Била сам поспана, каже хероина једне од прича, али нисам могла да заспим. Над главом су ми се котрљали кревети, које су гурали на веранду, како би их изложили зрацима зубатог сунца”.
После читавог низа књига канадске нобеловке које нам је понудила издавачка кућа “Агора”, управо ових дана је пристигла и њена “сасвим необична књига”, приповедачка проза која се заснива на фактима, то јест подацима које је Манро успела да прикупи пратећи историју порекла сопствене фамилије. “Поглед са Единбуршке стене”, у преводу с енглеског Предрага Шапоње, специфична је творевина, фикција која је, и буквално, ослоњена на факте из живота фамилије која води порекло из Шкотске, а завршила је у таласу колонизације Канаде – Америка као сан – и све са појединачним згодама/причама, са стилским обележјима који прате поетичке принципе ове славне савременице. Баш као што се, у нама познатом приповедачком опусу држала линије демистификације онога што чини суштаство краткотрајног земног живота, призора који се могу видети “успут”, с прозора воза у труцкавом ходу, на пример, дакле питања “шта се то тамо крије”, тако и преиспитивање сопственог родослова, као пут у прошлост, открива јунаке који надрастају личне приповести-судбине, и постају универзални на нивоу читања смисла живота.
Када, снохватно реално, стиже до суштине хватајући у пропламсајима цртице из живота оца, који после низа неуспешних пословних подухвата завршава као портир у ливници, може да се спозна величина мисаоних скокова Алис Манро, која ниједну ствар не прича само ради причања, него, пре, као непретенциозну параболу:
“Али интересовале су ме, не толико потанкости којима је отац почео да ме обасипа, колико једна општа слика - тмурна слика, фине прашине у ваздуху, и идеја да оваква места постоје широм земље, у сваком граду и месташцу. Да постоје места са префарбаним прозорима. Поред њих прођете у аутомобили или возу, а да вам никада не падне на памет шта се унутра одвија. Нешто што заузима читав живот људи. Нешто што се непрекидно и изнова понавља, процес који троши и пажњу и животе људи”.
Невероватно је колика је сличност, пре свега на нивоу идеје, између књиге Манро и књиге која се код нас појавила сада већ давне 1996, у издању Матице српске и Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, а у преводу Јелене и Бранка Јелића. Реч је, наравно, што знају сви књижевни сладокусци, о (аутобиографској) књизи чувене Маргерит Јурсенар “Лавиринт света”. Сећања на далеку прошлост сопствене фамилије која би могла да покушају да предоче одговоре из чувеног зен коана који и мото књиге Јурсенарове: Ккакво је било ваше лице пре него што су се срели ваш отац и ваша мајка?
Одговор постоји у обе ове фасцинантне књиге, треба га само пронаћи.
Ђорђе Писарев
