У академским литерарним круговима Кинг није толико (безрезервно) хваљен па је и он (још један) пример непрелазног понора између “популарне“ и „елитне“ културе, тржишног и елитистичког схватања писања, односно писања као заната и начина да се обезбеди егзистенција на тржишту, с једне, и писања као „божанске работе“, с друге стране. Нови увид у ову материју налазимо у недавно објављеној Кинговој књизи-збирци прича (на преко 560 страна) „Голе кости“ (издавач „Боока“ Београд), посебно у завршним пишчевим напоменама. Књига сабира 20 прозних „комада“ објављених у периоду између 1968. и 1984. године (књига је оригинално објалвјена 1985 (као својеврсни куриозум у књигу су увршене и две Кингове песме).
Као и његове колеге, и Кинг је почео као аутор који своју робу – приче – продаје часописима (и на хонорарима темељи свој џепарац, а после и целокупни опстанак). И његов пут од почетника до етаблиране величине био је кривудав и непредвидив: потреба да се прича свиди уреднику и тако буде купљена тражила је од Кинга да води рачуна о ономе што се на тржишту „продаје“ и да свој производ, користећи све занатске вештине и трикове, томе прилагоди, односно да прозу уобличи према публикацији којој се нуди. Све је резултирало шароликим причама, како по темама којима се баве тако и по ширини и дубини захвата у њих. Часописи у којима је Кинг тада објавивао приче били су у распону су од мање-више локалних, средњетиражних до, касније, престижних какви су „Плејбој“ , „Магазин тајни Елери Квина“ (за криминалистичке приче) или “Магазин епске и научне фантастике“; сваки од њих је имао профилисану понуду којој се ваљало прилагодити односно написати „примењену“ причу.
Захваљући свом таленту и довитљивости Кинг је успео да и у уским оквирима који гуше слободу стварања, поред сасвим функционалних, испише неколико сјајних прича што га одваја од масе писаца-најамника способних да створе само конфекцијска дела. Он је исписао препознатљиве модерне хорор приче али и оне у којима су елементи језе на трагу класика какав је Е. А. По.
Тржишни принцип по коме функционише „литерарни бизнис“ у САД устројен је по врло јасним принципима који гарантују акционарима издавачких кућа профит. Бестселер систем тражи да успешан писац сваке (или сваке друге) године „направи“ хит књигу или ће испасти из круга елитних - добро плаћених аутора и бити сврстан међу оне у чије се рекламирање улаже мало новца што додатно смањује могућност пробоја на листе најпродаванијих књига (а то значи да су и хонорари све мањи и мањи, без процентуалног удела у заради од продаје). Такво се третирање писаца практикује чак и код издавача „озбиљне“ литературе; улагања и очекивања су мања али ни тамо писац не може константно да не испуњава очекивања власника. Како би се у читавом бизнису повећала ефикасност поштују се и одређена правила у контакту писца и издавача. Да би уредник што мање времена губио на „промашене“ пројекте он од писца тражи да му достави једно или два поглавља романа и синопсис остатка књиге (уз прецизирање обима односно планираног укупног броја речи) и на основу тога доноси одлуку да ли ће прихватити понуду; потом се потписује уговор на основу кога аутор добија аванс и рок у коме треба да испоручи робу. Овакво поступање одговара и писцима јер свој литерарни узорак могу да понуде на више страна а да књигу напишу тек кад нађу издавача што је потпуно другачија ситуација од оне која се практикује на овим просторима. Но, тамошњи су писци економска категорија и налик малим предузетницима-произвођачима који крећу у производњу тек пошто обезбеде тржиште за робу. Другачији приступ писању њима је потпуно стран. У својој теоријског књизи „Оквир и ретроспектива“ Норман Спинрад, у својеврсној аутобиографској исповести, збуњено и зачуђено каже како, ето, ради нешто што у читавој дотадашњој каријери никада није урадио - наиме, пише књигу коју претходно никоме није продао! У биографијама писаца какви су Артур Кларк („2001: одисеја у свемиру“) или Џорџ Р. Р. Мартин (серијал „Песма леда и ватре“) може се прочитати напомена да су своје прве приче објавили у неком опскурном фанзину или мањем листу, али да њих званични библиографи не бележе јер писци за те приче нису добили хонорар, што ће рећи да се рачуна само она роба која је продата и наплаћена. Исте белешке могу се наћи и у биографијама етаблираних писаца какав је на пример Џон Апдајк.
Наравно, императив продаје „литерарне робе“ није специјалитет наших дана: Дима, Балзак и Дикенс живели су од својих романа који су у наставцима излазили у литерарним додацима дневних новина. Александар Дима је, на врхунцу славе, да би задовољио потражњу, ангажовао „писце духове“ који су по његовим налозима писали нове наставке многих романа и тако зарађивали наднице за свог послодавца и себе. Овако велика продукција и повлађивање укусу купаца утицала је на неуједначене квалитете њихових књига, али их никако није све и у потпуности обезвредила.
Литература очигледно може бити посао али тада, као и свака роба, лако застарева, може бити прегажена новом модом и заборављена. Само ако поред занатске вештине у њој има и уметничких вредности она ће завредети да остане упамћена. То је случај и са најбољим делима Стивена Кинга, краља хорора.
Илија Бакић
