Авдић се представио не само препознатљивим соло наступом, са „гибсоном - лес пол” и “запаљивим” песмама, него и као позоришни аутор и извођач, у представи “Мефисто” љубљанске “Маске”. У разговору за “Дневник” каже да то није ништа ново.
– Прву представу сам урадио 2010, по мом првом роману “На крви ћуприја”. Представа се звала “Мост на крви”. Настала је из једног перформанса и доста тога има и на концертима, није ми било страно. Са позориштем и филмом сам повезан и преко музике, а жена ми је глумица, предаје драмску игру – повезује свој сценски ангажман уметник који више није само из Тузле, јер због љубавних веза од 2009. живи у Словенији.
На подсећање да Мефиста има под именом Луцифер и у песмама, Авдић каже да то јесте све један рокенрол “ђаво”, који не зна одакле је дошао, ни где је пошао.
– Више је то о томе да тај ђаво, ако га је некад и било, више не постоји. Ми смо узели све његове особине и сами себи постали ђаволи – објашњава Авдић, иако више воли да то свако схвати на свој начин. – Ја нисам написао да сам глас потлачених, као што стоји у мојој биографији, ја сам свој глас. Мени је јасо да се ту види пуно више ангажованог, него љубавног, јер живмо у таквом времену. Можда је боље кривити услове, нешто пуно кривимо време, они одређују наше понашање и активности.
У оваквим условима пуно ће више ођекнути строфа или стих који имају везе и директна су последица политике. Нешто љубавно остане људима интимно. Мени често после концерта приђу и ако нисам свирао “Љубави” кажу: “Ниси свирао ’Љубави’!”
Дамир Авдић дефинитивно није само музичар. Објавио је четири романа (“На крви ђуприја”, “Ентер yехенем”, “Тикет за револуцију”, “Не желим да побједим”) и збирку поезије “Куда сестро” са песмама са своја прва три албума.
– Све књиге и театар изашли су из шест жица и појачала. Музика ми је све време у глави – једноставан је одговор Авдића на свестраност коју испољава, додајући и да нема разлике између “дивљег” Авдића на сцени и “питомог” приватно. – Да имам косу почешљао бих је на раздељак. Није то она прича, писали су и то, “доктор Yекил и мистер Хајд”. То је енергија бине, наступа. Ја имам трему увек пред излазак. Зна се десити, кад иду концерти заредом, седиш и мртав си. Уђе техничар и каже “Хоћемо ли за 15 минута?”, онда ме пукне адреналин и ја сам већ за десет спреман. Ја ово волим и доживљавам то истог тренутка. Не могу то вежбати, свирам гитару, али не вежбам физички.
О анархији и критици савременог друштва, једном од мотива властитог опуса који није широко прихваћен, Авдић мисли да је то слично као са Луцифером, “кад год буде неко срање, људи кажу – анархија”.– У сваком колективу временом долази до раслојавања и узалудно га је држати на силу. Ако би размишљали о идеалу из књиге, анархија је немогућа, али хај’мо ми маштати и радити у том смеру па да видимо шта ће да се деси.
Да се вратим на мањину, како сам назвао и албум. Увек се остаје на свом кругу људи с којима се разумеш и ствараш. Давно је речено, кад је у питању музика, и кад свираш пред десет хиљада људи заправо свираш неколицини. Тих неколико који то приме стварно, они носе причу даље. Никад је не носи десет хиљада.И за крај, до новог сусрета најављеног ускоро у Новом Саду, Авдић уз осмех открива зашто га зову Граха. Није због граха (пасуља), него због грахорастог хороза (петла) и једног другара из детињства.
Игор Бурић
