до недавно објављеног романа “Напуљски дипломата”. Лигуори је особена појава у новијој српској књижевности већ и по томе што је рођењем Италијан, дипломирао је компаративне језике и културе на Универзитету Л’Ориентале у Напуљу, а докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, а књиге које су освојиле наше читаоце писао је на српском језику. Већ више од деценије живи у Новом Саду и предаје италијански језик на Филозофском факултету и Академији уметности.
У новом роману, за који у “Лагуни” већ припремају друго издање, пратећи живот младог дипломате који се из Напуља сели у Београд, аутор живописно осликава две географски удаљене, а по духу тако блиске земље. Странац и аутсајдер, јунак романа “Напуљски дипломата”, постаје кључни сведок за разумевање две културе, два језика, два народа, два поднебља и два града. Два „раја у којима ђаволи обитавају“.
Ваша докторска дисертација, објављена затим и као монографија, о слици Напуља у српским путописима у распону од сто година, од Ненадовића до Црњанског, претходила је овом новом роману?
– Ја сам двојни човек, истовремено сам и научник и уметник. Дакле, осућен сам на скромност као научник, али имам право и на свој таленат, на своју нескромност као уметник. Ово је срећна околност у којој су се нашле те две приче у мени и мислим да је био прави тренутак да се тиме бавим. Наравно, за докторску дисертацију прочитао сам преко 300 извора на пет, шест језика и све то је остало у мени. Али роман нема везе са истраживањем. Он мора да има главу и пету и кичму, да резултат буде лепа књижевност и ту истраживање није важно. Међутим, сваки говор о Напуљу не може да буде прави без неких информација које овде недостају, зато сам мислио да на лаган, позитивно површан начин, успут убацим у роман и неке корисне податке које ће помоћи овдашњим људима да боље разумеју један град, битан за ову културу.
Као и јунак вашег романа, и ви сте, када сте се нашли у Србији, били у прилици да сагледате „паралеле две културе, истовремено удаљене и различите, тако блиске, окренуте ка себи“?
– Италијански дипломата, јунак мог романа, дошао је на другачији начин него ја, он је био потпуни странац који није знао ни језик и потешкоће на које је наишао за њега су биле шок. А ја сам се још на факултету бавио српским језиком, културом, књижевношћу и нешто сам ипак знао о Србији. Уз то, нисам стигао у Београд, него у Војводину. У роману је требало да уђем у кожу једног Италијана који долази у за њега непознату земљу, а савршено знам како је када се дође задојен својом културом, а не познају се овдашњи људи. То је био велики изазов за мене јер је било важно да не допустим да аутобиографија уђе у роман. Иначе ми многи кажу да је то жестока аутобиографија, а ја у себи знам да није и онда ми је мило, јер то значи да сам направио веродостојан роман у коме све изгледа као да се стварно догодило...
Нина Попов
Опширније читајте у нашем празничном троброју...
