Марио Лигуори: Писац види оно што други не виде

Ажурирано пре 3 недеље 2 дана

Свака нова књига Марија Лигуорија права је посластица за све књижевне сладокусце - од путописне прозе „Снатрење”, двојезичне збирке “Седам јесењих прича/Sette storie autunnali””, књиге прича “Прва љубав”,

до недавно објављеног романа “Напуљски дипломата”. Лигуори је особена појава у новијој српској књижевности већ и по томе што је рођењем Италијан, дипломирао је компаративне језике и културе на Универзитету Л’Ориентале у Напуљу, а докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, а књиге које су освојиле наше читаоце писао је на српском језику. Већ више од деценије живи у Новом Саду и предаје италијански језик на Филозофском факултету и Академији уметности.

У новом роману, за који у “Лагуни” већ припремају друго издање, пратећи живот младог дипломате који се из Напуља сели у Београд, аутор живописно осликава две географски удаљене, а по духу тако блиске земље. Странац и аутсајдер, јунак романа  “Напуљски дипломата”, постаје кључни сведок за разумевање две културе, два језика, два народа, два поднебља и два града. Два „раја у којима ђаволи обитавају“.

Ваша докторска дисертација, објављена затим и као монографија, о слици Напуља у српским путописима у распону од сто година, од Ненадовића до Црњанског, претходила је овом новом роману?

– Ја сам двојни човек, истовремено сам и научник и уметник. Дакле, осућен сам на скромност као научник, али имам право и на свој таленат, на своју нескромност као уметник. Ово је срећна околност у којој су се нашле те две приче у мени и мислим да је био прави тренутак да се тиме бавим. Наравно, за докторску дисертацију прочитао сам преко 300 извора на пет, шест језика и све то је остало у мени. Али роман нема везе са истраживањем. Он мора да има главу и пету и кичму, да резултат буде лепа књижевност и ту истраживање није важно. Међутим, сваки говор о Напуљу не може да буде прави без неких информација које овде недостају, зато сам мислио да на лаган, позитивно површан начин, успут убацим у роман и неке корисне податке које ће помоћи овдашњим људима да боље разумеју један град, битан за ову културу.

Као и јунак вашег романа, и ви сте, када сте се нашли у Србији, били у прилици да сагледате „паралеле две културе, истовремено удаљене и различите, тако блиске, окренуте ка себи“?
–  Италијански дипломата, јунак мог романа, дошао је на другачији начин него ја, он је био потпуни странац који није знао ни језик и потешкоће на које је наишао за њега су биле шок. А ја сам се још на факултету бавио српским језиком, културом, књижевношћу и нешто сам ипак знао о Србији. Уз то, нисам стигао у Београд, него у Војводину. У роману је требало да уђем у кожу једног Италијана који долази у за њега непознату земљу, а савршено знам како је када се дође задојен својом културом, а не познају се овдашњи људи. То је био велики изазов за мене јер је било важно да не допустим да аутобиографија уђе у роман. Иначе ми многи кажу да је то жестока аутобиографија, а ја у себи знам да није и онда ми је мило, јер то значи да сам направио веродостојан роман у коме све изгледа као да се стварно догодило...

Нина Попов

Опширније читајте у нашем празничном троброју...

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Молимо читаоце Дневника да се приликом писања коментара придржавају правописних правила. Строго је забрањено лажно представљање, тј. остављање лажнх података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити објављени. Редакција Дневника има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог портала.

Коментари