важну у периоду развоја медијске и концептуалне уметности у свету. Кустоскиња изложбе је историчарка уметности Сања Којић Младенов, која се одлучила да представи 16 уметника наших и страних, различитих генерација од 70-их до 90-их година, као и шароликих медијских приступа, који су прошли праксу Академије у Диселдорфу или су на неки начин сарађивали са њом.
По њеним речима, у време када се Европа суочава са великом миграцијом становништва, изазваном највише политичким и економским разлозима, одвија се и мање видљив процес миграције зарад проширења менталних видика, културе и стицања знања и вештина.
– Кроз историју уметности позната су кретања уметника подстакнута политичким и економским факторима или жељом за проширивањем сопственог знања, успостављањем контаката са другим ауторима и бољом видљивошћу на интернационалној уметничкој сцени. Такви примери су искуства уметника и уметница из региона екс-Југославије, који су се још од прве половине 19. века школовали у Бечу, затим у Минхену и Прагу, а од почетка 20. века у Паризу и другим уметничким центрима – каже за „Дневник” Сања Којић Младенов. – У кључном периоду за развој концептуалне и медијске уметничке праксе део уметника окренуо се ка диселдорфској Академији ликовних уметности, која је врло рано, већ током двадесетих година 19. века, променила стари однос између студената и професора, те увела мајсторске класе мањих група студената окупљених око главног професора – мастера - чији је задатак био да прати рад сваког студента у класи и помаже му у усавршавању, што се задржало и касније.
Неки од професора у Диселдорфу имали су веома значајну улогу у креирању заједничке уметничке климе међу студентима који су долазили из целог света, па тако и из земаља некадашње Југославије, а истовремено су били утицајни уметници, као што су: Јозеф Бојс, Клаус Ринке, Нам Џун Пајк, Јанис Кунелис. Кустоскиња поставке указује да је ову школу одредио пре свега рад Јозефа Бојса, који је утицао на развој концептуалне уметности у свету, а затим одвајање од класичних ка новим медијима и давање примата идеји у уметничком раду, а са Нам Џун Пајком и развој нових медија.
Ни новосадска Акадамија уметности није каснила у томе, тако да је Богданка Познановић основала визуелни студио само три године после дизелдорфске. Идеја ове изложбе је и да покаже да смо и ми били део те шире уметничке сцене која има свој визибилитет и веома је призната у свету. Колико су рецимо доласци Бојса у Београд утицали на перформансе које су Марина Абрамовић и Улај изводили у Диселдорфу или на који су наши концептулани уметици повезани са дизелдорфском школом својим радом и идејама. Клаус Ринке је својом ширином образовања и размишљања сарађивао, прихватао и едуковао уметнике из многих делова света. и захваљујући њему изложба је обогаћена документарним материјалом.
– Поједини уметници, који су прошли праксу академије у Диселдорфу или сарађивали с њом, данас живе у срединама свог порекла, преносећи знање које су стекли од својих професора на локалну сцену, док су други наставили своје путовање и данас живе и раде у многим деловима света повезујући менталне просторе који су утицали на њих – указује Сања Којић Младенов. – Њихова културна сарадња и вишегодишња комуникација су извршиле снажан утицај на развој интернационалне уметничке праксе и изградњу универзалног језика уметности.
Следеће године у париском центру Помпиду биће приређена велика изложба посвећена баш дизелдорфској школи тако да је, по речима наше саговорнице, на неки начин ово прави моменат да и ми покажемо да смо део тог света.
Поставка настала у сарадњи са Гете институтом из Београда, започетој изложбом „Мигранти менталних простора“ пре две године, траје до 29. јанура.
Н. Попов
Ствараоци блиских уметничких гледишта
– Пројекат „Мигранти менталних простора” окупља уметнике и мислиоце који су већином миграцију искусили на властитој кожи – наводи кустоскиња поставке у МСУВ. – Многи од њих су и непосредно међусобно сарађивали или су барем делили друштвено-политичке вредности и културно- уметничка гледишта. Већина је имала непосредан контакт са Академијом у Диселдорфу и са неким професорима. Међу њима су: Игор Антић, Иво Дековић, Владимир Фрелих, Јусуф Хаџифејзовић, Маркус Каисер, Бетина Мејер, Зоран Поповић, Милета Продановић, Здравко Сантрач, Ева Мариа Шон, Крунослав Стипешевић, Драгољуб Раша Тодосијевић, Селман Тртовац, Милорад Вујашанин Цујо и Бартелеми Тогуо.
