Избор је сачинио сам аутор, а објављена је у едицији „Повеља„ Библиотеке „Стефан Првовенчани„ из Краљева. Књигу прати поговор Бојана Васића, песника и критичара млађе генерације. На почетку разговора са аутором можда треба подсетити да је Марчетић у претходних 35 година објавио тек шест песничких збирки, али да је објавио и четири књиге прича и један роман. На почетку разговора само од себе се намеће питање по чему се овај избор разликује од претходна два?
- За овај избор имао сам, да тако кажем, више „грађе”, и у квантитативном смислу и у смислу да је та „грађа” била разноврснија, пошто сам у њега уврстио и песме из две најновије књиге. Будући да су “Врата од ромора” и нека врста рекапитулације мог досадашњег песничког рада, искористио сам прилику да у низ песама унесем измене, веће или мање, с намером да те песме учиним бољим. По томе је то, на неки начин, не само избор песама, већ и самосвојна, нова књига поезије. С тим се, уосталом, сложио и писац поговора.
Твоју поезију одликује, тако критичари кажу, прецизност израза, ауторска самосвест, формално истраживање, у неким песмама критички поглед на стварност у којој живимо... Које су основне линије, тј. кохезиона упоришта новог избора, узимајући у обзир да се твој песнички глас у тих тридесет пет година мењао?
- Као аутор, ја те везе познајем изнутра, али верујем да и читаоци, поред све различитости између тих шест песничких књига, могу да препознају оно што те књиге обједињује. У сваку наредну књигу прелазило је нешто из претходне, или претходних, на нивоу тема, садржаја, језика, језичке мелодије... Када је у питању оно о чему те песме говоре и на који начин говоре, као њихов „записивач” настојао сам да укажем на нека од бројних „лица света”, она која можда досад нисмо запазили или им посветили довољно пажње, и да то кажем својим песничким језиком.
Да ли се твоја песничка поетика може разумети и без твоје четири књиге прича и романа “Књига о Беуку”?
- Све те књиге, очигледно писао је један човек, тако да се и песничко ја из песама појави у причама, а мој приповедач понекад нешто каже на песнички начин. У песмама има приповедања, а у причама певања. На једном другом нивоу, на нивоу књижевне форме, кад је, рецимо, у питању прича, мислим да оно што се назива причом треба заиста да буде прича, а не само проза. Кад је, пак, у питању поезија, од текстова које називамо песмама очекујем да то заиста буду песме, а не излив осећања и мисли, без тематске заокруженост, или чак само проза смештена у редове различитих дужина. Данас има пуно „поезије” која личи на лоше преводе поезије са страних језика, без ритма, мелодије и свега другог што чини добру песму. Има доста и поезије која је тек пуко исповедање, незанимљива интима, саможива, затворена сама у себе. Говорим ово и из искуства читања прозе и поезије коју ми шаљу за часопис.
Када гледамо књижевне излоге, а тек када уђемо у било коју књижару, као да смо се нашли у некој тропској прашуми. У њој цветају корице свих боја! Слично је и са добрим делом оног што се крије унутар корица, које осим на цвеће, личе на крила егзотичних птица. Да ли је је у том шаренилу уопште могуће наћи неку песничку књигу?
- Знамо да веће шаренило корица не значи и бољу књигу, већ да су корице такве да би привукле купце књиге. Све је измешано: најопскурнији скрибомански кич и књиге која имају књижевну вредност. Међу таквим књигама, срећом, песничких књига, па ни књига прича, малтене нема. Ако их упоредимо са женама, песничке књиге су даме, младе или нешто старије, укусно обучене и обувене, а ако се иза те одеће крије заиста добра поезија, најмање што заслужују јесте љубазан, господски поздрав.
Ђорђе Писарев
