овог пута у редитељском виђењу госта из Мађарске Атиле Береша, премијерно ће бити изведен у суботу, 23. маја, а затим и на затварању Стеријиног позорја, 3. јуна, у част награђених. У једном од најчувенијих мјузикала у историји овог жанра први пут ће заједно играти глумци Српског народног позоришта и Ујвидеки синхаза/Новосадског позоришта. Ова велика ансамбл представа са око 40 улога окупила је глумце оба театра, оперске певаче и балетске играче, који ових дана на пробама готово целодневно увежбавају сваку реплику, нумеру или покрет.
У познатој причи о судбинама људи који покушавају да одрже у животу традицију, главна улога сиромашног млекаyије Тевјеа додељена је Арону Балажу, глумцу Новосадског позоришта, док његову жену Голде игра Гордана Јошић Гајин, глумица СНП.
– У разговору са редитељем дошли смо до закључка да нема много варијација на тему какав би могао да буде Тевје – приповеда нам Арон Балаж о лику који тумачи. – Он је човек добре душе, поштен, религиозан, стрпљив, али, наравно, сваком стрпљењу дође крај и то се дешава и са њим. И поред лоших околности које му се нагомилавају он покушава да их савлада и да пре свега сачува своју породицу. Но, ствари никада не иду тако као што човек очекује. Из угла данашњег времена Тевје јесте помало наиван лик. Он је човек који све што ради покушава да уради у оквиру своје традиције. Тевје и његова породица покушавају да опстану у свом малом свету, а живот је суров, мења те, као што те мења и окружење у коме живиш и мимо твоје воље. Невоља настаје зато што свако мисли да доприноси општем добру, а заборавља да свако има свој угао истине, да оно што је добро за мене, можда није добро за тебе. Традицијом се мора пажљиво руковати, не заборавити шта си и одакле си, а ипак бити део времена у којем живиш и ствараш - то је умеће.
Наводећи колико су главне улоге захтевне, Балаж признаје да му некад пријају и мање улоге које значе и да није стално присутан на сцени. Али за сваку од њих мора да уложи пуно напора и стрпљења и према себи и према окружењу, али пре свега пуно рада. Захваљујући досадашем репертоару Новосадског позоришта, нови Тевје има доста искуства у музичком театру иако, како каже, не прави баш превелику разлику између улога у драмским представама, мјузиклима или комедијама. У свакој се, по Балажовом мишљењу, може наћи нешто лепо што даје глумцу прилику да увек може да настави да иде мало даље са сваком новом улогом.
– Голде је јака и стамена жена – представља Гордана Јошић Гајин лик који игра. – У једном моменту у разговору са редитељем он је рекао да је у питању врло чудан брак, у коме жена води рачуна и одлучује о свему, њу сви слушају. Мени то уопште није било чудно, јер ми жене и јесмо такве. Ако је то жена која је родила пет кћери, а при томе је реч о сиромашној породици, треба бити уметник да се смисли како преживети у тој заједници, како свима расподелити. Поред тога што је јака, мудра и сналажљива, она је жена змај. Врло је строга, ништа не понавља два пута. Кћери је слушају, она је капетан тог малог брода, а Тевје све препушта жени. Њихове кћери мајку слушају, оцу се радују. То не значи да је она безосећајна, али не зна да покаже емоције, јер то се не ради, таква је традиција.
Занимљиво је да је Гордана Јошић Гајин већ играла у претходној, изузетно популарој верзији мјузикла “Виолиниста на крову”, који је у режији Воје Солдатовића више од десет година био на репертоару СНП. Тада је тумачила Ходл, једну од пет Тевјеових кћери.
– Што се мене тиче морам да каже да сам пресрећна што сам део ове представе, јер се ретко дешава у животу да се понови исти наслов у некој глумачкој каријери – каже наша саговорница. – Сада је визура сасвим другачија, потпуно елиминишем оно што сам радила, јер је све ново када се гледа из угла неког другог лика. Када сам била у улози ћерке, потпуно сам другачије размишљала, у односу на садашњи поглед као мајка. То су потпуно неспојиве ствари, два искуства, два живота, два женска погледа на свет.
Говорећи о разликама између ове две поставке, Гордана Јошић Гајин указује да се, нажалост, у свету у међувремену није ништа битно променило. Ова представа говори о људима који губе свој дом, а то је, како наглашава, било актуелно и 1992. када је представа настала и 2003. докле се играла, а то је актуелно и сада да се сви ми и даље проналазимо у томе. По њеним речима, сви негде саосећамо са судбином Јевреја који траже свој дом негде у белом свету, јер имамо такво искуство у свом окружењу.
Колико је музички театар изазов за глумца који је чешће у прилици да игра у драмским представама наша саговорница наглашава да је врло битно и корисно да се глумац бави и својим телом, не само умом, гласом.
– Јако сам се обрадовала када сам чула да ћу све то радити поново, зато што смо се мало успавали и ову представу сам доживела као изазов и прилику да се покренемо, да мало другачије осетимо неке ствари на сцени. Уморни смо, све нас боли, али прија, и мислим да би требало да наставимо да радимо у овом смеру, што колеге из Новосадског позоришта користе много више него ми. Сам мјузикл захтева да морате да знате и да плешете и да певате и да глумите, што значи тражи свестраног и комплетног уметника.
Нина Попов
Дати шансу новом „Виолинисти”
Цео ансамбл се труди да представа буде што боља и нова Голде указује да је и не треба поредити са претходном. Ова нова поставка је, како каже Гордана Јошић Гајин, настала двадесет година касније, гледаће је генерације које су рођене две деценије касније и зато треба дати шансу овом “Виолинисти” без обзира што је онај стари остао у тако добром сећању и да су неке генерације уз њега одрасле.
