Националне секције Фипресци Србија. Остварење које прати авантуре фронтмена култног новосадског бенда „Лав хантерс” Милана Мумина у Великој јабуци где вози чувени жути такси како би скупио паре да сними свој први амерички албум, награђено је као најбољи документарно-играни филм у 2014.
– Изненадио се јесам када сам чуо да смо лауреати, јер ипак је „Лав хантер” мали, уметнички, ауторски филм. И признајем да ми је импоновало што сам се на уручењу награде нашао у друштву Радослава Зеленовића, Зорана Симјановића... неких људи који су ми били и узори. Нажалост, медији баш нису показали неку заинтересованост за сам тај чин, па је било више нас на бини него новинара и камермана – препознатљивим тоном прокоментарисао је Мумин.
Шта у наредним месецима очекује „Лав хантер”?
– Чињеница је да он добро пролази у Америци, а предстоји нам и канадска турнеја. Када је реч о САД, приказивање у биоскопима би требало да се заврши до краја априла, јер тада би филм требало да оде на интернет, конкретно на Нетфлиџ и иТунес. Након тога ред долази на Канаду, која није у тој мрежи, од Торонта и Монтреала до Ванкувера, Винипега, Калгарија... Тада ћу већ и ја бити преко баре, па ће бити прилика и за неку свирку тамо, макар анплаг, као што смо урадили лане на Фестивалу у Варшави.
Кажеш да филм добро пролази у САД?
– Рецимо, од три пројекције на чикашких -20, две су биле потпуно распродате, а сад нам следе пројекције у Лос Анђелесу, Вашингтону, Бостону... Ипак, за нас је најнеочекиванија било то када се у „Њујорк тајмсу” појавила феноменална критика, а да нисмо тамо имали било какву везу (смех). Потроше људи милионе па их критичари ни не помену или их најстрашније напљују, а ми смо, ето, имали срећу да јако нахвале и режију, и мене, уопште цео филм. Били смо чак и недељни пик у њиховим препорукама шта ваља погледати у биоскопу. Потом су позитивни прикази објављени у „Чикаго трибјуну”, па „Холивуд рипортеру”.
Шта је са Европом?
– Осим светске премијере у Варшави и касније приказивања на фестивалу у Сарајеву, али не у званичној конкуренцији, филм се вртео само по Србији, и прилично је добро прошао. Добили смо и специјалну награду за сценарио на фестивалу у Врњачкој бањи . Нажалост, још чекамо да почне турнеја по региону, али требало би да се ускоро десе Винковци, Осијек, Ријека, Пула, Загреб... комбиновано уз неке свирке
Да ли је успех филма имао какав одјек и на музичком плану?
– Како да не. Већ неколико година имам сву своју музику на иТунесу, и приметио сам да је доњнлоад продаја добрано скочила од како се „Лав хантер” врти по дворанама. Заправо, где год је филм емитован, наишао је на добар пријем, чиме је и моја музика доста добила на значају. С друге стране, верујем да је ипак и сама та музика у приличној мери допринела да филм засија у правом светлу.
Хоће ли ти бити тешко да после свега поново седнеш за волан жутог њујоршког таксија?
– Ма какви! Такси је нека моја терапија. Последњих година је гомила ствари настала баш у таксију. Уосталом, у њему се, током дружења са Немањом и Бранетом, и родила идеја за филм. Такође, у Њујорку сам на изворишту, погледам представу, одем на концерт или на изложбу у Метрополитен, Мому, Гугенхајм... Наравно, не треба занемарити ни новчани део те приче, јер наређају се периоди када овде имамо супер свирки, али онда уследе и они са нула бодова. И стога ми се чини да се и са те материјалне стране осећам добро што могу да, чим задува промаја, одем преко баре. Једноставно, никада нисам био канцеларијски тип, да седим од 7 до 3. У животу сам генерално, и за добро и за лоше, кампањац и више ми одговара да се дисциплинујем два месеца па да онда три-четири хајхуишем. Тај акробатски начин живота ми једноставно више одговара.
Мирослав Стајић
