(која би се могла описати и као светска-а локална, нова-а традиционална, yез-а фолклорна музика) Бориса Ковача, које доноси снимке с концерта у новосадској Синагоги у августу 2015, миксоване у Ковачевом студију “Качара” у Буковцу. Продукцију су подржали Секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама АП Војводине, Градски савет за културу Новог Сада и Сокој.
Према одабраној дискографији аутора ово би могло бити 23. издање у његовом обимном опусу којег чине најпре лонгплејке, па потом низ компакт дискова – ту је и један ДВД, музичких и визуелних записа уметника чије је деловање по много чему обележило последњих тридесетак и више година у овом углу света, али и много шире: Ковач је с више ансамбала у 30 земаља на четири континента одржао више од 500 концерата, да би се његови албуми три пута нашли на листи најбољих десет европске и светске музичке продукције у свом жанру (албум “Свет после историје” је 2005. досегао другу позицију, а “Последњи балкански танго” је биран на вечиту листу међу “50 најбољих албума икада”).
Заправо, ЦД “Пут” нуди компилацију и поглед уназад на оно што је Ковач последњих 15-так година радио, у сасвим камерном кључу. “Тврдом” извођачком језгру, у које спадају сам аутор, Слободанка Стевић (клавир), Синиша Мазалица (контрабас) и Лав Ковач (удараљке), придружила се Јасна Јовићевић (алт, сопран саксофон и кларинет). Албум је проткан баршунастом, меком снагом медитативне атмосфере, и сасвим интимним, исповедним тоном.
Ковач заправо и овим ЦД-ом нуди неку своју хетеротопију, свој измештени и измаштани свет у малом који не попушта пред рушилачким снагама оног великог: за разлику од дистопије у којој живимо и у којој се јасно назиру ивице света обележеног масовном културом као једним од лица тоталитаризма после којег као да нам следи бездно; за разлику од елитистичке утопије пустог острва среће на које ћемо побећи да би поваздан бежали од досаде слушајући композиторе који пишу музику не више за “идеалног слушаоца” него за друге композиторе (уз Баха, Моцарта и остале величине приде - свако по свом нахођењу); “Пут” је лирска тугованка ван било какве текуће траке индустријске производње звука а дубоко укорењена у простор/време фрушкогорског подножја, која позива уметнике, саплеменике и номаде на алтернативне облике опстајања.
У свакој тој ноти се готово може опипати Ковачева тврдоглава поетика отпора баналном, металном МП3 звуку и његовим свагдашњим ритмовима “окретања веш машине”, каогод и бескрајно удаљеној “музици сфера” до које на божанским висинама никако да се довину људи из долине плача. Он се рађе “наивно” инспирише непосредном околином, тренуцима блиским унутрашњим откуцајима природе и тишине. При томе је спреман да плати високу цену своје посебности у тренутку олаког захтевања универзалности. У ствари, као хетеротописта Ковач је савршено равнодушан према идеји да по сваку цену мора донети нешто ново, дочим неће ни да се бави данас тако популарном рециклажом – вађењем из мртвих нечег што је некада имало прођу али је изгубило своју органску везу. Све што је у његовој музици “већ виђено” и препознатљиво заправо није дефинисано неким одређеним музичким стилом неког одређеног аутора, нити се може свести на некакав паушално леп и општеприхватљив звук, него је само доказ да се може медитирати и слухом, у синестезији са свим другим расположивим чулима. Права музичка терапија.
Експресивни потенцијал те музике на неухватљиви начин излаже истинско срце субјекта, оног истог романтичног субјекта који ослушкује “ноћ света” – јер дан више ни мало не ваља. Да, он, тај и такав субјект је упркос свему претекао - “гледајте мој пример” поручује нам Ковач. Језгро тог његовог искуства је начелно необјашњиво другачије сем самом музиком. Ток уживања изван језичког смисла, ипак следи неку своју унутрашњу, меланхоличну логику све до екстатичне искре хетеротопије. Елем, има смисла ходочастити и медитирати тим путем, можда ћемо једног дана доћи на неко другачије место.
Реља Кнежевић
