Музика наше и ваше борбе (за власт)

Слободан Селенић (1933-1995) је био познатији као позоришни критичар и театролог, него као драмски писац, али за његово драмско писмо важило је све што је важило и за његове романе,

којима је оставио највише трага. Човек изложен политици као „голишави купач немилосрдном сунцу на бескрајном песковитом жалу, без хлада”, осовна је позиција Селенићевог “непостојања писца изван околности”.

Драма “Ружење народа у два дела” праизведена је релативно касно, крајем осамдесетих, за писца који је важио за послератног и изразито критички оријентисаног спрам једнопартијског система и једноумља уопште. Зато она долази у право време за још једно понављање историје у Срба, нове ратове и поделе током деведесетих. Подсетимо се, у својој најпознатијој драми, Селенић је кроз главни ток описао пад једног београдског интелектуалца, слободног и независног духа, затвореног на робију са којекаквим смутљивцима, и четницим и партизанима.

Дакле, затвор је парадигма модерног српског (југословенског) друштва. Паралелним токовима, рапортом енглеског мајора о збивањима током Другог светског рата, епизодом Обреновићевог убиства Карађорђа, добија се шира слика и контекст, даје се одговор на питање зашто је српско растројство константно и неразумљиво, зашто се не верује ни у краља, ни у Бога, ни у шта. Вешто преплићући историјске и фантастичне мотиве, са дубоким увидом у психологију својих јунака, Селенић пише генезу ружења народа у смислу његовог извртања наопако, у потпуну супротност светлог, поштеног, домаћинског, родољубивог и јуначког карактера, вредности прокламованих у једној другој врсти заноса.

Редитељ Андраш Урбан познат по савременом поступку деконструкције класичног драмског позоришта, прилично доследно инсценира Селенићев текст. Публику смешта у центар, радња се збива свуд око њих, чиме повећава напетост, окруженост безизлазом. Испод различитих застава крију се исти мотиви - насилништво, примитивизам и простаклук, па се радња у затвору одвија испред монохроматске, готово црно-беле југословенске тробојке. Милош Обреновић влада испод данас актуелне, а бочне зидове покривају четничке, “за краља и отаџбину” заставе налик на гусарске, са костурском лобањом. Мржња свих према свима је свеприсутна и јак контраст људском, патњи и слабостима, евидентним покретачима ликова да делају.

Снажан коментар Селенићеве драме дат је у потпуном брисању ионако ретког, али контрастно датог женског присуства, принципа мајчинства, сестринства. Све ликове играју мушки извођачи (Лазар Јованов, Љубиша Ристовић, Владимир Грбић, Димитрије Динић, Зоран Бучевац, Срђан Секулић, Милан Вејновић, Јован Здравковић, Игор Грекса, Јован Ристовски). Девојчице-анђели из комада су пластичне лутке. Чак и Чапајев који гузицу описује као цркву, сељанку затечену у кукурузишту пребије, а не силује.

Иако веран реализму главног тока драме, иако глумци у сведенијим конвенцијама жанра своје ликове настоје приказати са пуним емотивним и психолошким покрићем, што на моменте делује (не)пожељно (?) карикатурално и гротескно, основну трагичку нит “Ружења народа у два дела” Урбан поставља првенствено музичким средствима. Поново у сарадњи са композиторком Иреном Поповић Драговић, поново у изучавању и специфичној музичкој обради наслеђа народних и песама са борбеном позадином, редајући, спајајући и раздвајајући песме косовског, равногорског, НОБ-овског циклуса које се у представи изводе уживо, редитељ је успео да створи једну нову атмосферу Селенићевом комаду. Једну нову, величанствену и застрашујућу димензију, какву само музика може да понуди као одговор на речи, речи, неразумљиве и нерасплетљиве кад је у питању историја политичких борби на власти и за њу. Јер, парафразирајући Селенићев живописан говор позајмљен, дакако, на извору, код нас се само о томе и ради, оца да му јебем на мртвој мајци.

Игор Бурић

(Ова критика је објављена у оквиру пројекта “Критичарски караван” Удружења позоришних критичара и театролога Србије, који финансира Министарство културе и информисања Републике Србије)

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести