„Хангеријан“ (Мађар), која је у недељу отворила еврорегионални фестивал “Тест“ у Темишвару, једна је од ретких реченица у представи. Користе се само речи. Речи и музика Ирене Поповић.
Глумачки ансамбл, састављен од глумаца Позоришта „Костолањи Деже“ из Суботице и позоришта „Чики Гергељ“ из Темишвара, на сцени игра чист физички театар. Лик је колективан, односи се само латентно успостављају, у функцији једне сцене, не и целог дела, а физички театар још карактерише изражен сценски покрет, жива и наоко опасна употреба реквизите, других тела, која су често обнажена делимично или потпуно.. .
Све у свему, представа „Хангеријан“ делује као препознатљиво позоришно замешатељство са ауторским печатом Андраша Урбана. Поготово Андраша Урбана из једне фазе његовог рада када је углавном радио представе без речи, са јаким и нејасним (апстрактним) сценама снажног визуелног и звучног фокуса.
Уједињујући два позоришта која раде на мађарском, негде на маргинама мејнстрим сцена у својим матичним државама, Урбан се позабавио не само мађарским језиком, идентитетом Мађара у Румунији или Србији, него и мађарским идентитетом уопште. Захваљујући језику којим се успоставља директна веза са заједницом, он језик протерује тако што ствари именује и на енглеском, српском, румунском. А у једној од првих сцена језик се чупа из уста, закуцава на даску и качи око врата ликовима који клечући увлаче гениталије међу ноге и тако сугеришу да су постали бесполни (без рода). Без тих квалитета, делују као осуђени на пропаст, што је јасна порука о суровости нашег света, величини и значају теме.
Својеврсан национални егзорцизам се наставља. И остатак сцена има херметичке карактеристике ритуалног које остављају снажан утисак на гледаоца и отварају широко поље асоцијација. Мађари у представи су представљени од своје предисторије па до модерне политичке стварности у којој се подижу којекакве жице не само против емиграната, него и од припадника свог народа ван матице.
Урбан митове о рађању нације оживљава на неочекиван начин. Попут Ромула и Рема дојених млеком вучице, што је чест мотив и у румунском предању, Мађари се рађају и хране испод кобиле. На коњу, вијајући јелена, како гласи легенда о њиховом доласку у Панонију, постају земљорадници, ратници, верници... Сасвим је могуће да сцена у којој једног извођача са црвеним фантомкама преко главе физички малтретирају сви остали, представља историјску епизоду комунистичке владавине.
Уз реч Мађар, реч крст је та која се спомиње најчешће, а кулминација ове повезаности у једном тренутку надраста митолошки оквир и постаје митоманска: „Бог је Мађар!“, узвикује један извођач.
Заправо, у сваком тренутку наративна граница се успоставља и одмах руши, у једном ониричком поступку који од позоришне представе прави музичко-сценски перформанс. Без обзира колико тешко или непријатно било пратити поједине сцене (а има ту свега, од сцена секса до сцена насиља), оне су обликоване на уметнички аутентичан начин, безрезервно и бескомпромисно оријентисан на произвођење узбуђења и исвојервсног преиспитивања спрам исказаних ставова. Они су апсолутно посвећени човечности, у овом случају мађарског предзнака, али са јасном идејом да уместо речи Мађар ставите било коју другу и одиграте исту ову представу, реултат би био сличан, ако не и исти.
Игор Бурић
