Представу “Тероризам” браће Пресњаков режирао је Момчило Миљковић, али прави продуцент је заправо “Артфракција” са финансијском подршком Културног центра Инђија, а техничком новосадског Позоришта младих.
“Тероризам” браће Пресњаков (Олег и Владимир) непосредно инспирисан и “наслоњен” на драматургију крви и сперме из деведесетих година прошлог века, комад је ближи театролошком појму добро скројеног комада, конвенцијама грађанске и булеварске драме 19. и 20. века. И поред свог бомбастичног наслова, “Тероризам” се не бави људима-бомбама, него бомбама у људима, (ван)брачним, породичним, колегијалним односима.
Вицкаст и на моменте луцидан, веома често и свуда по свету извођен, текст браће Пресњаков описује нарастајуће антагонизме у свету скројеном по мери “сам свој мајстор”, без упутства за употребу, познатијег као “уради сам”. Привидно фрагментарно стрктуриран, кроз шест сцена ће се до краја показати да чак и у урбаним yунглама данашњице, повезаност постоји и да она (увек) води до страдања невиних, са псеудоумном по(р)уком - за то смо сами (себи) криви. Да, све нешто у заградама (и противречностима).
Настављајући кроз “контрапункте”: комад “режира” Момчило Миљковић, са ансамблом састављеним од групе млађих глумаца (Александар Милковић, Јелена Ђулвезан, Алиса Лацко, Стефан Јуанин, Иван Ђурић, Милош Војновић, Данило Миловановић), због мера штедње у култури и расипништва у некултури, махом недовољно упослених, што се у представи и види.
За то је можда разлог вишак труда да се компензује наведени недостатак, али је зато томе сигурно допринело несигурно редитељско вођство са недостатком такта и осећаја за динамику, због којег је представа уместо механизма који откуцава, постала сат без казаљки. Отуд и прелазак из заграда под знаке наводе с почетка овог пасуса. У жељи да се покажу и докажу, глумци превише афектирају, вичу, млатарају и млате - глуматају - тестеришући у празно, а ударајући као срећни колена, из сцене у сцену понављајући с(в)е.
У односу на ништа, што је овогодишња понуда Позоришта младих, представа “Тероризам” је ипак нешто, чак и у лошој традицији (најгору у Новом Саду као љубоморно чува Српско народно позориште). Када се већ нуди алтернатива, што је код нас екстремно чест случај са “независним” продукцијама, нека онда стварно буде алтернативна, а не да личи на мало боље одрађену тезгу.
Да ова критика не буде исувише лично схваћена, ипак је она израз егзалтиране љубави и жеље за конструктивним ефектом, само још једна уопштена опсервација: “Представе и публика упркос свему!” - мислим да ће нас ова реченица (тачније, став) коначно довести до краја позоришта као уметности.
Игор Бурић
