а по речима Ненада Шапоње, главног уредника “Агоре”, ова књига је достојан наследник Андрићеве “Проклете авлије”.
Бурхан Сонмез (1965) је дипломирао право на Универзитету Истанбул. Једно време је ради као адвокат. Пише за разне часописе о култири и политици. Дуго је живео у Великој Британији. Аутор је три романа “Север”, “Невини” и “Истанбул Истанбул” који је објављен 2015. За роман “Невини” добио је турске књижевне награде награде Седат Симави и Измир Ст. Јосеф. Његове приче су уврштене у три антологије. Добитник је почасне награде за причу коју додељује књижевно-уметничко удружење Бурсе. Дела су му преведена на двадесет језика. Живи на релацији Истанбул - Кембриџ.
Роман „Истанбул, Истанбул” чине приче четири затвореника: доктора, студента, берберина и старца, који бег од суморне стварности проналазе у приповедању прича. Време није подељено на прошлост, садашњост и будућност, већ на „време испод тла и време изнад тла“. Радња је смештена у десет дана, као у Бокачовом “Декамерону”, а сваки дан започиње причом другог затвореника. Главни и једини непроменљиви јунак тих загонетки, бајки, ловачких, монашких, животних прича је заправо Истанбул са свим различитостима које у њему живе, стварају се и измишљају, каже преводилац Весна Газдић указујући да овај ромнан показује како су се зеточеници одупрли диктатури страха, шта им је пружало утеху и могућност да на другачији начин посматрају тренутак у коме се налазе.
– Наратив подземља полако прераста у наратив о ономе на површини земље. Под земљом, Истанбул се посматра као град смрти и страдања, док је на њеној површини то град слободе, љубави, маште – наводи Весна Газдић. – Међутим, скоро у свакој реченици може се осетити да Бурхан Сонмез види ћелију под земљом као место где се може живети, а Истанбул на њеној површини као затворску ћелију. Осуђеници зачас постају јунаци за пример изоловани од овоземаљског зла, а ћелија постаје животни простор. Јер, према Сонмезу, човек је тај који месту даје смисао.
Н. Попов
