Након готово три деценије од започињања серијала (прва епизода се појавила 1979) Херман, који је комплетни аутор „Џеремаје“, и даље прати авантуре двојца Џеремаја и Курди који крстари широм Америке разорене међурасним сукобом који је уништио централну државу и отворио велику арену опстанка или пропасти. Цивилизација уступа место насиљу, пљачкама и убиствима мада мање заједнице успевају да се организују и успоставе институције које обичне људе бране од криминалаца односно осигуравају, како се то политичко коректно формулише, задовољавање основних животних потреба - наравно за одређену (високу) цену уз све „пратеће“ карактеристике (корупцију и злоупотребу власти).
Испрва свет личи на нову верзију Дивљег запада али се ситуација постепено мења у корист обнове технологија и тржишне економије. Следећи тај тренд Џер и Курди ће променити „превозна средства“ и јахање коња и мазге заменити јахањем мотора - што уме да убрза путовања али и да их поприлично отежа посебно кад понестане „чорбе“ којом „поје“ моторе.
Управо ће несташица бензина натерати двојац да, у епизоди „А ако једног дана земља...“, нађу ангажман као обезбеђење транспорту чији учесници не уливају поверење јер очигледно крију бизарне тајне. Усто ни предео кроз који возе није ни мало питом а, коначно, Џера и Курдија прати и освете жељан неваљалац којег нису елиминисали пар епизода раније. Тензије између путника довешће до отвореног обрачуна међу голим стенама под окриљем магле...
Пејзаж умногоме одређује тон и следеће епизоде „Лука у сенци“: осим пар почетних призора на осунчаној морској обали и последње табле на којој Џер и Курди одлазе, читава се приче одвија у слици прекривеној облацима и маглом што је савршена позадина за мрачна дешавања у ригидној заједници верских фанатика коју ће уништити управо они који треба да је преузму и даље развијају - дакле деца покорних верника. Како ће изгледати то ново друштво после међугенерацијског рата (у коме многи страдају) знатижељни читаоци неће сазнати јер наши јунаци одлазе даље; у ствари, враћају се у градић Лонгтон где живи Џеремајина тетка Марта (која се повремено појављује још од прве епизоде) и којој Џер има намеру да повери на чување Милову, младу девојку-отпадницу из верске заједнице. План, ипак, није остварив јер је тетка Марта постала џангризава, вечито незадовољна старица. Ситуацију компликује појава Елзе, амбициозне девојке која је, пошто су је избацили из локалне банде, спремна да зарад својих планова о бекству опљачка локалног политичара, заведе Курдија и „обрлати“ Милову.
„Џеремаја“ се од својих почетака издвојио из текућа стрип продукције неколиким специфичностима: помешао је научну фантастику и вестерн, дозволио је јунацима да одрастају, сазревају и старе, није инсистирао на редовним победама главних јунака; уз све речено иде и изузетан цртеж и фантастичан осећај за монтажу табли. Од 19. епизоде Херман је новотаријама допунио начин цртања (поред уобичајених цртежа који се накнадно колоришу, поједине епизоде су рађене као акварели, сваки квадрат је мали акварел са минимумом цртачких линија) те променио палету боја (интензиван колор за који је био заслужан Фрејмонд и којим доминирају чисте боје сада је замењен тамнијим и упадљиво „избледелим“ тоновима) што свеукупно ствара утисак „теже“ атмосфере. Но, чини се да ове промене нису козметичке односно „егзерцирне“ (као доказ Херманових ликовних вештина). Наиме, пажљиви пратилац серијала лако ће запазити да се Џер и Курди неретко налазе у ситуацијама које личе на неке из њихове прошлости (бизарне групе, верске секте, заједнице у којима су власт и криминал спојени). Али, у овом „другом кругу“ познатих тема јунаци су старији и озбиљнији па је и сагледавање људских интеракција дубље и садржајније. Отуда и изостанак катарзичних, „лаких“ разрешења проблема односно, чак, изостанак „коначних одговора“ што сугерише да из света хаоса и беде нема излаза.
Илија Бакић
