Небојша Илић: „Santa Maria della Salute”, аутентична и вансеријска прича

Режисер Здравко Шотра поново је окупио иманентну домаћу глумачку гарду, овог пута снимајући серију о Лази Костићу “Santa Maria della Salute”.

И док неке делове те љубавне поеме с краја 19. века оживљавају у Сремским Карловцима након више од сто година, наша екипа је искористила прилику да завири у ту својеврсну бајку и на паузи разговара са неким глумцима које смо затекли на сету.

Тако ћемо и Небојшу Илића (43) поново имати прилику да видимо на малим екранима у, наизглед, не толико другачијој улози од оних на које смо навикли од њега. Међутим, “Santa Maria della Salute” је, према његовим речима, вансеријска прича, а о улози коју тумачи, као и о сарадњи са колегама и блиским пријатељима, пристао је да говори за “Дневник” у карловачком амбијенту који нас је све скупа одвео на неко познато, али ново путовање.

- Имао сам, можда, тек пет-шест дана снимања, али будући да сам с овом екипом већ радио, као и са Здравком Шотром и његовим сарадницима, негде личи на оно уиграно на шта смо већ навикли. Е сад, овај материјал је мало другачији, и ова прича и тема су мало аутентичнији, тако да сваки пројекат носи са собом нешто посебно, па тако и овај. Мени је драго да око себе имам екипу пријатеља и колега са којима ми је задовољство да радим и који ми чине рад удобним.

* Екипа је углавном иста са којом и иначе сарађујете, али је тренутни рад ипак аутентичан. По чему је ова серија другачија?

- Разликује се по томе што третира неко време које, осим што је епоха, говори о нашем писцу Лази Костићу, писцу каквих нисмо имали хиљаду, него смо имали једног. И то је добро и корисно за гледаоце како би имали и едукативни карактер. Ако ништа друго, бар ми глумци би требало да знамо нешто о томе, а видели смо да знамо веома мало, с овим сценаријом смо и ми доста научили о Лази Костићу и историјским приликама тога времена.

* У последњих десетак година углавном се снимају филмови и серије чија је радња смештена управо у том периоду, крај 19. и почетак 20. века...

- Мислим да то има везе са тим да је то неко време у којем је постојало грађанство и у којем су постојали елементарна пристојност и етика, а сада тога више нема. Аутори имају потребу да се враћају тим вредностима, јер оно што гледамо сваког дана је много страшно. Можда ово није нека врста ескапизма, али је свакако нека врста потребе да се осврнемо на нешто “људскије” од онога што је наш садашњи живот.

* Коју улогу тумачите у серијиSanta Maria della Salute”?

- Доктора Милана Савића, блиског пријатеља Лазе Костића с којим је имао доста отворен и личан однос и, на неки начин, цела серија је кроз очи тог Милана Савића који нам прича причу о Лази Костићу.

* Колико вам је требало да се припремите за ту улогу и да ли сте и свој приватни однос са колегом Ћетковићем користили као подлогу за тумачење те роле?

- О Милану Савићу можемо да прочитамо неке информације, али када су нам карактери толико удаљени да немамо превише информација о томе, онда је то и проблем и предност. Предност утолико што можемо да порадимо на томе. Један од мојих најбољих пријатеља у животу је Војин Ћетковић, а већ смо играли заједно у позоришту и на филму, тако да апсолутно све од тог нашег пријатељства и братског односа користимо као фундус из ког извлачимо емоције и осећање пријатељства.

* Са овом екипом већ сте радили, а са многима сте и приватно блиски. Колико је поновна сарадња са њима, на неки начин, испричана прича, а колико изазов?

- Има и тога. Мада, има људи с којима увек постоји некаква игра, увек је занимљиво и никад не знамо када ће шта да испадне. Ту су обично сјајни, најбољи играчи и онда је то задовољство. А опет је живот удесио тако да се не срећемо ни пречесто, тако да је то нека добра вера, чини ми се, за све...

* А како бисте описали сарадњу са Шотром?

- Као сарадња са неким ко увек иде три корака испред тебе. То те разоружава и онда ти остаје да се у највећој мери препустиш ономе што он види, јер апсолутно тачно зна где ће која сличица да буде и шта ће да се деси, и све што би ти нешто друго, то већ постоји да ће тако бити. Када сам био млађи, то ме је мало фрустрирало јер сам увек желео да ја нешто предлажем, а сада ме то мало и опушта, јер знам да ће ствари стати на шине и да воз иде по шинама, да неће залутати у неку њиву.

* Колико то све може да буде и напорно?

- Па, овај посао је напоран, у неку руку. И овај посао носи са собом своје муке и фрустрације, тако да у сваком од ових наших послова, уз сву лепоту, има и онај део који те хаба, али има и онај други део који те регенерише и који те напаја, тако да се не бих жалио. Мислим да је у својој суштини овај посао доста лак и некако забаван и привилегија.

* А када је реч о снимању ове серије, на које сте све изазове наишли?

- Ни на које на које нисам наилазио већ раније. То су уобичајени проблеми са временом, немање довољно новца да то траје мало дуже и да се све боље расподели, овако је фрка-трка. Али, толико смо више огуглали на те ствари, да просто прихватамо као нешто нормално, мада, у ствари, баш и није.

* Колико су вас Сремски Карловци сами по себи инспирисали и успели да вас уведу у причу и допринели да боље изнесете своју улогу?

- Ма, Карловци су чаробни. Карловци су један од најлепших градова које имамо. И јуче смо након снимања остали да попијемо пиће пре повратка у хотел, и на крају се задржали неколико сати. То говори о томе колико нам се није ишло одавде.

* Ово, ипак, није само класична љубавна прича. Каква је она заправо?

- Ово је вансеријска прича. Ово је прича достојна највећих прича овог света. Тако да је та закаснела љубав Лазе Костића према Ленки нека мука која је донела дарове за нашу књижевност и за нашу културу. И то је оно најлепше када једна лична, интимна ствар постаје власништво свих нас и обогаћује нас. Јер та мука посеје семе, а ми и после сто година беремо њене плодове.

Леа Радловачки

Фото: С. Шушњевић

 

Време је појело само себе

* Колико ће тематика и начин снимања, односно цео финални производSanta Maria della Salute”, успети да седодвории млађој публици?

- Не знам одговор на то питање. Постоји оно уобичајено да млади траже брзину, нека друга дешавања, али нисам превише ни сигуран да је баш тако. Мислим да је време, некако, појело само себе, да се просто не можете такмичити са игрицама, некаквим брзим спотовима и сличним стварима, када се не трчи та трка. Када се снима нешто овако, мислим да има више прилике да неки садржај изађе на видело, и у том смислу не бих потцењивао ни те младе, нити бих старије прецењивао. Мислим да и једни и други имају шта да науче и заједно ми са њима о свему овоме.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести