Програм „Харомика кроз векове” обухватиће дела Антонија Вивалдија, Арва Перта, Филипа Гласа, Алексеја Архиповског, а маестро ће свирати и неке своје композиције. У последње две деценије Хрустанбеговић је диљем света приредио више од 1.000 концерата, од хашке Витешке дворане до паришке цркве Нотр Дам. Свирао је и с легендама светске поп, џез и филмске сцене (Грејс Џонс, Ал ди Меола, Џез оркестар амстердамског Концертгебауа...), а његов албум са извођењем Четири годишња доба Антонија Вивалдија постао је апсолутни хит и у свету критике, поставши први хармoникашки ЦД оцењен са максималих пет звездица...
На дипломама младих уметника, који заврше студије на одсецима за хармонику Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и Факултета уметности у Нишу, пише дипломирани музичар – акордеониста, јер на овим просторима још увек на неки начин хармоникаше у првим асоцијацијама повезујемо са кафаном а не Бахом. Каква је ситуација у свету?
– Реч акордеониста значи хармоникаш и с те стране ништа није спорно. Мада, можда би било боље користити термин класична хармоника, односно класични хармоникаш уместо акордеониста, зато што се тај термин користи у многим земљама света на музичким академијама. Иначе, асоцијација на хармонику је и у многим земљама у свету повезана са тамошњом народном музиком. Међутим, када се каже класична хармоника, онда нема дилеме да је у питању извођењем класичне и модерне музике. Постоје, дакле, две хармонике. Једна за кафану, друга за Баха. И тако је више од 50 година. Разлика је у звуку, боји и додатним басовима, мелодијским басовима.
За албум на којем изводите Вивалдијева „Четири годишња доба” критичари су имали само речи хвале. Да ли је сам избор овог ремек-дела италијанског барока био искључиво последица извођачког изазова или и својеврстан израз пркоса – да покажете како хармоника никако није уметнички инструмент „другог реда”?
– И извођачки изазов и жеља да се и даље музички и технички настављам развијати. А и дружење са Вивалдијевим мелодијама. Инспирација. Класична хармоника је у техничко-музичком погледу спој виолине, усне хармонике, оргуља и клавира. Дакле, у уметничком смислу хармоника је инструмент са четири димензије. А инструмент са четири димензије не може бити инструмент другог реда. Уосталом, не постоји нити један инструмент другог реда.
Поред композиција оригинално писаних за хармонику изводите дела Паганинија, Дебисија, Гласа, али и Мајлса Дејвиса, Ђанга Рајхарда... Често се води полемика шта се транскрипцијама губи а шта добија. Какав је Ваш став?
– Не губи се ништа, нити се шта добија. Звук је звук, а сваки инструмент има своју боју, особине, карактер. А класична хармоника има минимално 15 регистара. Дакле, 15 различитих боја и могућности. У сваком случају, да је у време Моцарта, Баха, Вивалдија, или Дебисија постојала класична хармоника, која је практично тек у 20 веку створена, имали бисмо нека врло интересантна дела.
Класика, џез, world music, crossover ... У којим се водама најбоље осећате као извођач, али и као композитор?
– Crossover као композитор и извођач. А класична музика као извођач.
Последњих година писање дела за хармонику прилично је напредовало. У којој мери, осим што сами стварате, сарађујете и са савременим композиторима?
– Са савременим композиторима сарађујем кад је у питању музика за оркестре и камерне ансамбле у комбинацији са класичном хармоником. А и свирао сам дела многих савремених композитора, као што је, на пример, Софија Губајдулина и њен Et expecto. Самим тим што свирам дела савремених композитора, видим то и као облик сарадње. Без обзира познавао их лично или не.
Препознајете ли се у савременој музици са ових простора? Овде су, рецимо, за хармонику писали Рудолф Бручи, Карољ Кромбхолц, Иван Ковач, касније Славко Шуклар, Стеван Дивјаковић... али се та дела, нажалост, не изводе често...
– Свирао сам композиције Рудолфа Бручија у средњој школи, републичким и савезним такмичењима и на пријемном испиту у Холандији. Скерцо, Етиду Но. 10 и са оркестром врло посебно и дивно дело - Имагинације...
У Новом Саду још увек не може да се студира хармоника, односно талентовани млади хармоникаши, који овде заврше средње музичко образовање, морају „у свет”. Уколико се ипак реализује идеја да се и на овдашњој Академији уметности развије тај одсек, да ли бисте били спремни да помогнете као педагог, макар гостујући?
– Наравно. Нови Сад је срце хармонике на овим просторима а већ 40 година сањају многе моје колеге да се отвори одсек за класичну хармонику. Седамдесетих година прошлог века мој професор из Средње музичке школе у Тузли, покојни Мидхат Зулић, научио је много тога управо у Новом Саду, у Музичкој школи “Исидор Бајић” и као члан оркестра АКУД “Соња Маринковић”, и то знање онда пренео у Босну и Херцеговину. На мене и многе друге...
М. Стајић
