Средњошколског дома (Николајевска 1, почетак у 21 сат). У књижици која прати албум „ Сунце се поново рађа” Масимо је отворено признао да је Арсен Дедић његов “гуру”, па смо га стога на почетку разговора отворено питали и да ли је у том контексту сарадња са Арсеоновим сином Матијом, који је у основи yез пијаниста, баш случајна?
– Свака је случајност делом и намерна, јер учити се мора. Еволуирати се мора! Уколико човек ради само са собом и истражује само властите идеје, осуђен је на самоћу. Зато је рад са уметницима, од којих можеш учити, за мене изузетно важан. На подручју целе наше регије ретки су они од којих се може нешто озбиљно научити, а од Арсена желим још толико тога научити. С друге стране, Матија и ја смо вам као два пливача који пливају сваки различитим стиловима, но дах узимамо у исто време. И зато је све то толико интересантно. При томе највише волим када Матија асполутно слободно крстари нотама, јер негде дубоко у себи зна да га нећу изневерити – открива нам Масимо Савић.
Да ли се и колико разликује припрема програма концерта у односу на то свирате ли с бендом или с Матијом? Шта вама као уметнику доноси/ускраћује једна, а шта друга формација?
– Стварно не могу одлучити шта ми више годи радити. Када сам с бендом, све се своди на слободу музицирања, јер смо толико проба имали и толико концерата одржали да је грешка скоро немогућност. Али, када свирам, односно певам с Матијом, улазимо у подручје чисте импровизације, интересантне авантуре, јер се ретко налазимо - због обавеза, јасно. Но, yез је, уосталом, по дефиницији, импровизација, и исцрпне пробе могу само покварити првобитни најискренији импулс.
Је ли музика данас, у овом хистеричном и - за сваког нормалног човека - пребрзом времену, једини прави лек или је ипак (п)остала пука забава?
– Научно је доказано да је музика лек. И то врло потентан. Али, оно што се мора схватити је да није сва музика лек. Постоји, на пример, музика која затупљује, која функционише искључиво када је слушалац алкохолизиран, а постоји у нас и чисти шунд и понекад ми буде жао што више комисија за шунд не постоји. Нажалост, дистинкција између музике која је добра и музике чија намера и није да буде квалитетна, него да оствари краткорочни профит, често се у нашим крајевима - али и у целом свету - полако губи. Али, гарантујем да, уколико се осећате изгубљено, само, на пример, послушајте мало Пинк Флојда, и ствари ће се побољшати, да не идемо даље.
Постоји ли данас оштра граница између комерцијале и уметности? Или смо ми сами себи наметнули аксиом да уметност не може или не сме бити комерцијална?
– Уметност је одувек била комерцијална и немојмо ни на тренутак помислити да се Микеланђело, Ботичели или Леонардо нису бавили примењеном уметношћу. Били су добро плаћени да направе наручени посао! Као што је, на пример, Лотрек добијао наруyбе да ради плакате или илустрације за каталоге одређених ресторана илити места за забаву. Модиљани је својим делима плаћао себи ручкове и вечере. Према томе, и она најцењенија уметност је примењена. Ваше питање се односи и на премису да је све већ измишљено, да су оне најбоље мелодије већ написане. Ја, на пример, не верујем у то да су најбоље мелодије већ написане. Мислим да ће оне тек доћи. Ствар је само у томе колико је неко и чиме задовољен.
Како се географија из које долази неки музичар одражава на његов приступ музици?
– Управо о томе питању сам често полемисао са покојним пријатељем Дином Дворником. Дино је момак који је одрастао у Сплиту, но у једном тренутку бива фасциниран практички свиме што се догађало у Америци. Од бејзбола, којег је активно играо, до прихватања комплетне афричко-америчке иконографије и имиyа. Често сам му знао рећи: Дино, растао си уз Мишу Ковача, Здравка Чолића, Бијело дугме, нови талас, а не уз Yејмса Брауна. Немој толико негирати свој ДНК. Када сам видио много момака у Загребу који носе панталоне које само што им не падну, јер нема каиша, и који носе патике без пертли, често сам знао Дини рећи: Знаш Дино, кад Афро-американац тако изгледа, он је то прихватио или зато јер је сам био у затвору или од суседа који је сам био у затвору. Јер се у затвору ствари које личе на конопац мичу од затвореника да се не би обесили. Смешно је пратити ту моду ако сам немаш животног искуства која имају директну везу са тим начином одевања. Е, ту долазимо до помодарства.
А колико је економска криза утицала на музичаре и музику?
– На оне праве музичаре није утицала. Или, ако јесте, утицала је на добар начин. Али, ако се музика гледа по филозофији - хлеба и игара - о, да, тога у нас има јако пуно. Често кажем да када се публика гледа као маса, уверен сам у то да ће већина увек пре одабрати порнографију од белетристике. Е, па видите, мене су одувек занимали они у мањини.
Везују ли се данашња публика више за своје музичке хероје него што су то чиниле неке раније генерације? Или су те старе љубави ипак биле (и још увек су) постојаније?
– Ипак су старе љубави постојаније. Али, морам појаснити - то није случај са свима. Све зависи од тога какав ти је минули рад и да ли си своју публику навикао на своје компромисе. Весели ме чињеница што на мојим концертима једноставно нема оних залуталих који су ту, ето, само зато јер сви, ето, иду, па иду и они. Зато кажем да верујем да бих могао, да то, на пример, време дозволи, постати врло добар пријатељ ама баш са сваком особом која је на мом концерту.
Да ли је седети у жирију “X фактора” било стресније од властитог концерта – јер ипак својим “да” или “не” неким младим људима можда одређујете будућност? С друге стране, у којој мери је тај шоу и Вама значио – јер ипак су Вас упознали и клинци чији су се родитељи мували уз “Сјај у трави”?
– Не могу говорити за друге чланове жирија, али ја сам то толико озбиљно схватио, ту чињеницу да моје виђење нечијег наступа одлучује ко иде кући, а ко остаје даље у шоу, и до те мере ме је то мучило да су у једном тренутку чак мислили потражити лекарску помоћ, јер ми је буквално позлило од силне одговорности. Али, верујте ми, и на моје изненађење управо је то оно што ме још више повезало са мојом публиком и отворило врата ка многим душама. Сви су ми саветовали да прихватим улогу у „ X фактору” јер су управо хтели да публика види моју слабост према људској судбини. Многи, наиме, мисле, не познајући ме, да сам затворена и строга особа, а ја сам управо супротно. Иначе, било је и таквих ситуација када би ме родитељи, док бих журно пролазио, ухватили за рукав и рекли ми: „Да вас овде нема, никад не бих детету дозволио да наступи у ’X фактору’”. Верујте, то вас растури поносом и задовољством.
Мирослав Стајић
