Није лако возити на Телепу бицикл левом страном улице

И пре него што је дипломирао журналистику на Филозофском факултету у Новом Саду Данијел Апро је био одличан новинар. Нажалост, кратко се задржао у „Дневнику”,

отишао је у Индонезију на мастер студије, успут проучавајући језик и тамошњу културу, а данас тамо проводи већи део године као самостални истраживач на Универзитету Себелас Марет из Суракарте.

У међувремену је постао и књижевник, роман “ТелепАпатија”, нека врста личне карте писца у настајању, оцењен је као најбоље прозно издање „Нове поетике” последњих година, потом је објавио и збирку жанровски хибридних прича “Реборнео – Проза једне сезоне монсуна над Индонезијом” (Алма, Београд), а до краја године би у књижарама могла да се појави и Данијелова нова књига „Гари“, с актуелним радним поднасловом – „Роман за мушкарца“.

– Овај Гари нема никакве везе с новосадским ванвременским херојем истог имена – појашњава Апро за наш лист. – У питању је Гари Спид, измишљени батлер Џона Вилкса, контроверзног 18-вековног новинара и политичара који је лондонским хроникама означен као „порнографиста“ и „бесрамни самопромотер“. У моје прве две књиге значајну улогу имају саме локације: Нови Сад и Индонезија, док се овога пута Лондон појављује само као „измишљени град“. Једноставно, никада нисам био у „правом“ Лондону и било ми је интересантно да га „измишљам“.

Зашто пишеш? Унутрашњи порив, егзибиционизам или потреба да покажеш како нове генерације ипак виде много више од свог Фејсбук профила?

– Унутрашњи порив увек постоји. Стално нешто пискарам и носим свеску и оловку са собом. Никад не куцам текст директно на тастатури. Егзибиционизам се појављује тек кад почнем да пишем. Кад видим папир испред себе, схватим колико сам моћан. Могу да урадим шта хоћу и коме год хоћу, могу да креирам и уништавам. Ипак, та моћ остаје искључиво у својој димензији. Нисам још толики егоманијак да мислим да моје писање може мењати свет или обрасце понашања читавих генерација. Искрено, интернет на телефону је појава која ме плаши и трудим се да што мање будем он-лине фигура, али чињеница је да је највећи број људи до мојих прича дошло тако што су оне „шероване“ на друштвеним мрежама.

Колега Игор Бурић је твоју мешавину политичког коментара, социјалне репортаже, песничке баладе... упоредио са њорлд  музиком, тачније дивљим yипси панком. Како је ти видиш? Да ли уопште размишљаш о стилу док пишеш?

– Не размишљам уопште. Неки ће рећи да би требало и да је одсуство моје свести о јединству стила приметно на многим местима. Један уредник ми је чак казао да имам среће што сам далеко, у Индонезији, јер би ме у супротном полио хладном водом да се мало смирим. Постоји та мантра да би писци требало да се држе једног стила, једног жанра, али мени не пада на памет тако нешто. Старе књиге, нове књиге, легенде, научни радови, новине, филмови, снови, музика, филозофија, фудбал...  Све то може пронаћи место у мојој књижевности. Зато ми се и свиђа ово поређење, волим ствари које су дивље и које су панкерске.

Где се данас боље сналазиш: у урбаној и урбанистичкој yунгли Новог Сада или правој џунгли Борнеа на ивицама познате нам цивилизације?

– У физичком свету сам мање-више успешан у навигацији, и у граду и у џунгли. С људима треба много више стрпљења и онога што се данас зове „скил“. Волим Нови Сад и исто тако волим Атину зато што ми пружају осећај анонимности и слободе, за разлику од Југоисточне Азије у којој Европљани увек некако штрче, видљиви су, приметни. С друге стране, то је вероватно најнасмејани део планете и израз лица људи који тамо живе шаље снажну поруку. Новосађани су натмурени, а мислим да постају и све озлојеђенији и разочаранији. Ваљда да нам не кажу после како нисмо Централна Европа?

Суочаваш ли се због тога што већ годинама већи део времена проводиш хиљадама километара од средине у којој си одрастао са питањем идентитета?

– Новосадски новинар Александар Латас има једну сјајну реченицу која гласи: „Од када то наше разумевање захтева било какву комуникацију?“. Раздаљине се лако прелазе, а начини на које видимо себе и глупости које нам се мотају по глави најчешће не зависе од временске зоне. Опет, никада себе нисам сматрао делом организоване националне, верске или политичке заједнице, па културе с којима сам у контакту на различитим меридијанима видим само као нешто што уноси нове боје у идентитетски хаос који већ постоји. Волим што је тако. Најгоре што ми се дешава је што првих неколико дана по повратку, на Телепу, возим бицикл левом страном улице.

Мирослав Стајић

 

Воша као дечачки сан

Као самостални истраживач сарађујеш са индонежанским Универзитетом Себелас Марет. Шта истражујеш? И да ли ти је из ове перспективе жао што ниси овде добио посао и остао у Србији?

– Не постављам причу на такав начин. Оно као постоји Србија, постоји Свет и на мени је да направим некакав епохални морални избор: Схоулд И стаy ор схоулд И го. Једноставно у животу се појављују шансе, идеје, драги људи и ја се трудим да пливам међу њима и не мислим на државне границе. Бавио сам се у Новом Саду многим пословима, чак сам било близу да остварим дечачки сан и постанем део ФК Војводина (наравно, не као фудбалер), али негде у том тренутку моја животна сапутница и ја схватили смо да бисмо волели да пружимо нову шансу Индонезији у којој смо обоје студирали и где смо се упознали. Отишли смо с визом на два месеца и остали много дуже.

Теме којима се бавим тамо на универзитету географски су везане за Југоисточну Азију, али су врло блиске свима нама из бивше Југославије. Читам о томе да ли се према насиљу из прошлости можемо одредити сами или нам треба помоћ са стране. Одрастајући овде израсли су ми специфични методолошки пипци па материји приступан с мање идеологије и више цинизма, што је свакако забавније.
 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести