Прича прати политичку и личну историју од 30-их до 60-их година протеклог века и животе две новосадске породице Рудић и Лебехстајн. Редитељи серије су Жанко Томић и Иван Живковић, сценариста Ђорђе Милосављевић, а ангажована је и плејада од 80 познатих глумаца и 200 статиста. Извршни продуцент је „Плаyгроунд“ продукција. Снимање би требало да траје до краја новембра, а очекује се да почетком пролећа буде спремна за емитовање.
– Снимање тече сјајно, личи ми на креативну кошницу – прича нам Жанко Томић. – Јако много креативних људи усмерених у једном правцу могу да произведу чудо. Већ недељама лако решавамо и најтеже и најкомпликованије проблеме. И заиста сви, не само креативни тим него и техничко особље, такозвани људи из сенке, својски дају свој допринос, тако да је за сада ово веома успела авантура.
Шта је по вама суштина овог Тишминог дела које желите да пренесете у други медиј?
– Мислим да је Тишма писао о људима који не умеју да живе без идеологије, без, како је он то рекао, вере. При томе није мислио на религију, него на идеологизацију било чега, на рецимо веру у свој фудбалски клуб, у своју улицу, или у то да је његов посао важнији од њега самог. Тишма каже све је то једна те иста погубна вера, она човека посредно доводи у ситуацију да своју вредност налази ван себе, а не у себи самом, мислим да су то некакви механизми који мељу. Овај роман прати и ратни и поратни Нови Сад и има јако историјско укотвљење. Сам Тишма је говорио да је те ликове познавао, за те догађаје је чуо или им је био сведок, наравно не свих, неке је компилирао из различитих искустава. Историја је ту више као гарант аутентичности, него заиста предмет његовог бављења тиме, а он се и даље држи унутрашње позиције човека, без обзира да ли је контекст историјски или је свакодневни и баналан. Тишма је понудио начин да избегнемо било какву идеологизацију догађаја, све делује непретенциозно, живот иде даље. Тај звук и ехо великих догађаја, какав је био рат, највећи у историји човечанства, остаје негде као неки бруј, а не као средишно место, релевантно и битно за саму нарацију.
На какве тешкоће наилазите у откривању свих слојева ове приче и колико вам је сценарио омогућавао да очувате саму атмосферу Тишминог дела, пуног детаља, занимљивих ликова, правих студија карактера, различитих судбина?
– Ако се не бавимо историјом онда се бавимо управо овим о чему говорите. То јесу неки спецификуми, људски случајеви коју су се у тој великој мрежи догађаја укрстили. Не само да се у неком иконографском смислу трудимо да погодимо Тишмин свет, него и у смислу лексике, синтаксе реченице. Покушавамо, наравно, да се измакнемо од те романескне, књижевне реченице, а да опет негде кроз дијалог, којим се Тишма није много бавио - његови јунаци мало говоре - створимо дијалошку атмосферу у складу са Тишмином општом књижевном атмосфером, која се сугерише у роману. Ту смо највише, готово апотекарски, цизелирали речи које се могу изговорити у неким ситуацијама, а да су веродостојне у односу на лик.
Шта вам је значио тај Тишмин микрокосмос Новог Сада који је обележио његову литературу?
– У једном интервјуу, у време када је већ већи део његовог опуса био написан, Тишма је рекао да је схватио да је Нови Сад постао јунак његовог дела, али он не пише као неки хроничар града, локалпатриота, него га узима као своје поетско станиште, где развија своје сфере интересовања, опсервације и опсесије. Иако су ти ликови потпуно стварни, они су ипак профилтрирани кроз естетско и књижевно сито, негде су чак и банални, али нам долазе као уметнички обликоване целине и то постаје врло узбудљиво. А Нови Сад у том целом Тишмином процесу постаје и лик, не само фасада, нешто што има своју силу гравитације, свој магнетизам, нешто што боји људско понашање, не кажем да га дефинише, али га боји, у чему се живот јунака и рађа и исцрпљује и нестаје.
Каква је глумачка екипа коју сте одабрали?
– Имали смо пуно среће да добијемо заиста све глумце које смо сматрали да би били идеални за поједине улоге. Подела јесте сачињена из неког визуелног кода, али и из уметничких перформанси и Тишминог стила, тако да су се обе ствари среле. Водећи каст, ево већ три недеље, показује се као више него тачан. Водили смо рачуна и да то нису глумци које свакодневно виђамо на телевизији, него да и у том погледу буде нека линија освежења. Главну мушку улогу игра Горан Богдан, гост из Хрватске, а женску Нина Јанковић, али ту је још низ значајних ликова које тумаче Никола Ракочевић, Бојан Жировић, Иван Ђорђевић, Драгана Дабовић, Саша Торлаковић, Мира Фурлан, Мира Бањац, Нада Шаргин... Значи, заиста глумци екстра класе, не само по способностима него и њиховом сензибилитету, заинтересованости за књижевност...
Како изгледа када серију заједнички раде два редитеља?
– То је у овом случају одлично. Иван Живковић је задужен за филмски језик и цео филмски наратив, а ја сам за оно што је драмско, тако да свако ради оно што најбоље зна и то се у овом конкретном случају испоставило као идеална комбинација. Пошто сам до сада радио у позоришту, дебитант сам у овом послу, а бити дебитант у 45. није лош осећај, такода учим од Ивана и његових сарадника. И они су научили нешто од мене, те се стварно једно у друго улива и где једно престаје почиње друго, тако да мислим да смо у добром ритму.
Нина Попов
Озбиљна књижевност утемељена у ово поднебље
– Када сам се вратио из Београда пре две и по године предложио сам Слободану Арежини, тада главном уреднику РТВ Војводине, да се ради серија – каже Томић. – Он је као познавалац Тишминог дела имао изразито позитиван став, али ТВ је тада била у тешкој финансијској ситуацији. У мају прошле године су рекли да стварају базу за играни програм. Тек, срећна је околност што се нису одлучили да се такмиче са осталим телевизијама чије продукције заиста нису на нивоу на коме би требало да буде јавни сервис, него смо одабрали озбиљну књижевност која је при том и врло утемељена у поднебље које покрива телевизија, Нови Сад и Војводину. То је заиста срећан иницидент у овој нашој медијско уметничкој слици у којој живимо.
