два светска рата био једна од највећих европских филмских звезда и неспорно међу најпопуларнијим личностима у негдашњој нам краљевини. О томе, уосталом, сведоче и записи из оновремене штампе, која је, поготово средином двадесетих, с готово таблоидном пажњом пратила сваки његов корак на великом платну, пишући о томе где све снима, с којим партнеркама, а ишло се чак дотле да су до у детаље описивани костими које носи. Врхунац је свакако било извештавање о првој Ивановој посети родној вароши након много година избивања, септембра 1928, када је „Политика” на насловној страни објавила чланак према којем му је дочек приредило чак 50.000 Новосађана...
Светислав Петровић је рођен 1. јануара 1894. у највећој пречанској вароши, где је завршио основну школу и гимназију. Његов отац Младен, угледни, добростојећи кројач, али и трговац, послао је потом сина у Пешту са идејом да овај студира архитектуру „и прослави се градећи куће и модерне палате”. У почетку су Светиславу високе школе добро ишле, али како пише „Правда” у броју од 13. новембра 1927, „на неколико концерата, које су приређивали студенти, он је певао, јер је имао леп глас, и публика га је одушевљено поздравила, а неки љубитељи певања почели су га тада наговарати да напусти архитектуру и ода се лирској уметности”. Е сад, колико у томе има истине, тешко је проверити, али је чињеница да Светислав у освит Великог рата напушта студије и прави прве кораке на сцени пештанске Опере.
Такође је питање колико је улепшана и његова „ратна биографија”. Наиме, „Правда” у готово патетичом тону наводи како је Светислав по избијању Првог светског рата похитао у Србију, да је као поручник српске Краљеве гарде био и тешко рањен, да је након оправка остао при двору, те да му је по окончању војне понуђено и унапређење, али да је он ипак одлучио да скине униформу и врати се свету уметности. Да ли је баш све било тако или некако другачије, из његове се званичне биографије не може разазнати, али је неспорна чињеница да је Светислав, сада већ као Иван Петровић („На захтев продуцената морао је да упрости своје име које је било тешко за изговарање”), на великом платну дебитовао у остварењу „Дама са сунцокретима” потоњег холивудског мага Мајкла Кертиза, аутора ненадмашне „Казабланке”, који је тог 6. децембра 1918, када је овај неми филм премијерно приказан у Пешти, још радио на родном мађарском тлу као Михаљ Кертес.
Снимиће Иван потом са Кертизом (Кертесом) још неколико филмова – „Дама у црним рукавицама”, „Звезда Дамаска”.., након чега ће им се путеви раздвојити, јер ће редитељ прихватити позив из Сједињених Држава, док ће млади глумац одлучити да ипак остане на европском тлу, где је већ полако уживао статус „звезде у успону”. „Као филмски глумац је, осим дара, који се подразумевао, поседовао и друге особине које су биле претпоставка за успех: био је, како би младе девојке казале, висок, згодан, леп и привлачан мушкарац, предмет девојачких чежњи и снова”, пише у свом сећању, објављеном у Свесци за историју Новог Сада, угледни новосадски судија и тужилац Иван Иванић.
У годинама које су уследиле Петровићева каријера је експлодирала: снимао је од Берлина до Беча, од Париза до Нице, радећи са најзначајнијим редитељскима именима тог времена – Рексом Инграмом, Леонсом Переом, Белом Балогом, а партнери су му били Алиса Тери, Игет Дифло, Жорж Болтје, Лујза Лагранж, Арлета Маршал... Готово сви филмови у којима је играо били су мање-више успешни, мада су истински хитови били „Душа уметника” Жермена Дилака, Инграмов „Алахов врт” и „Орлов” Јакоба Флека, где је бриљирао уз Вивиан Гибсон. Појава „тон филма” ништа му није нашкодила, напротив. Истина, углавном ће се везати за немачко и фнацуско говорно подручје, али су се главне улоге само ређале: „Бал у опери” Макса Неуфелда, „Краљ Париза” Леа Митлера, „Трибина за генерала Стафа” Еугена Тилеа, а глумио је и „ђавољег виолинисту” у Ерноовом филму „Паганини”.
Чињеница да ће доста снимати у време Трећег рајха, па чак и током Другог светског рата, умногоме је допринела томе да у новој Југославији име Светислава Ивана Петровића буде потиснуто у други план, готово избрисано. Истина, никада он званично није проглашен „персоном нон грата”, те ће стога и покушати 1953. да некако, бар на мала врата, уђе у свет Ју-филма, и то као део екипе једне од првих поратних копродукција, југословенско-западнонемачког мјузикла „Једном када се поново вратим”, познатијег као „Далматинска свадба” у режији Гезе фон Болварија. Но, иако је то био и први бар формално домаћи филм снимљеним „у боји”, то што се у њему углавном говорило и певало на немачком – иако се у „Свадби” изводи и традиционални корчулански плес морешка – није била баш најбоља позивница за овдашњу публику, а ни цензоре уопште није одушевио. Како год, дистрибуције у Ју-биоскопима није ни било, а Петровић је и дефинитивно дигао руке од евентуалног повратка.
До смрти, октобра 1962, снимиће још свега шест филмова, али ће за анале свакако остати улога у једном од најзначајнијих остварења тзв. новог таласа, култном француском кримићу „Лифт за губилиште” Луја Мала из 1958, у којем је заблистала Жана Моро. Следеће године појавиће се и у „Путовању” Анатола Литвака, у којем ће му партнери бити Дебора Кер, Јул Бринер, Џејсон Робардс и Рон Хауард, данас чувени редитељ, да би формално последња његова улога на великом платну била у драми „Сиси – Заувек, моја љубави”, премијерно приказаној априла 1962, којим је практично обједињена трилогија Ернста Маришке снимљена између 1955. и 1957. са Роми Шнајдер у улози најпопуларније аустријске принцезе. Званично, према подацима сајта ИМДб, Светислав Иван Петровић снимио је у каријери укупно 102 филма...
В. Црњански
Атентат болесно заљубљене шипарице
О посети Светислава Петровића, најпре родном Новом Саду а потом и Београду, писано је тог септембра 1928. навелико. Тако је објављено да је стигао у свом луксузном, веома угодном аутомобилу са униформисаним шофером, да ће „остати осам дана у држави”, да је у Новом Саду одсео у апартману који је за њега посебно припремљен у Хотелу „Краљица Марија”, а да ће у Београду у „Аполо кину” присуствовати пројекцији филма „Алахов врт”, у којем игра главну улогу уз чувену Алис Тери. Са огромном пажњом су, разумљиво, пропраћени и његова посета двору, где му је краљ Александар лично уручио Орден Светог Саве првог степена, као и одлазак на споменик Незнаног јунака на Авали, где је положио венац.
Наравно, било је и оних мало жућих текстова, па је тако у „Времену” од 10. септембра описано како је извесна шипарица од 16 лета, „једна врло угледна девојка чије се име спомиње у београдском друштву”, хтела да на Светислава изврши атентат – ножем за маникир „пошироке челичне оштрице и месингане дршке”. Аутор чланка је, све позивајући се на сведоке, међу којима је био и тадашњи шеф Оделења јавне безбедности Душан Филиповић, подробно описао како је „болесно заљубљена девојка” намерила да нападне познатог глумца док је ручао на Топчидеру, и то уз речи „ако не може да буде мој, не треба да буде ничији”... Наводни атентат је спречен, а несрећна девојка је потом неуспешно покушала да изврши самоубиство тако што је попила мало парфема. „Колико су жене створиле гужве око Петровића, ништа није чудновато да једна девојка и овако шта учини”, ставио је Филиповић тачку на овај случај. А Светислав Петровић је продужио за Берлин, како би одиграо главну улогу у филму „Царевић”...
