Ади и Кањижи, а крајем марта играће је у Сенти и Суботици. Представа о сјајној глумици, која је пре четврт века животну драму и богату каријеру завршила у Њујорку, приредио је и на сцену, на основу биографије Каталин Каради, поставио директор и редитељ Српског позоришта у Будимпешти Милан Рус.
– Каталин Каради је била сјајна глумица и певачица, изузетна жена која је за време Другог светског рата спасавала Јевреје од погубљења крај Дунава или да не би завршили у Аушвицу. Она је имала осећај за све људе, за људе друге нације и религије. Као двојезично позориште, које представе игра на српском и мађарском, сетили смо се јубилеја и премијерно представу о њеној животној судбини и песмама, јер је била и сјајна певачица, извели 7. фебруара, на 25. годишњицу њене смрти - испричао је за наш лист Милан Рус, који је врстан хармоникаш и у улози заробљеног мађарског официра у Сибиру у представи је музичка пратња главној јунакињи коју тумачи Клара Варга, чланица Националног театра из Дебрецина.
Једино је Српско позориште у Будимпешти припремило представу у част Каталин Каради.
Чудно – јер је постала култни лик мађарске кинематографије, а и многе су њене песме и данас хитови у Мађарској – али је тако. Каталин Каради је Мађарску морала да напусти после рата, када је дошла комунистичка власт, и никада се више у њу није враћала. Од премијере представа је одиграна већ двадесетак пута, између осталог и у Бриселу, припрема се гостовање у Малмеу, а има изгледа за извођење и „преко велике баре” у Њујорку, где је Каталин провела последњих двадесетак година живота.
– Сваке сезоне Српско позориште у Мађарској припреми неколико премијера на српском, али неизоставно и једну на мађарском – објашњава Рус. – Осим тога, ту су и представе које играмо и на српском и на мађарском. Такав је, рецимо, био случај са „Професионалцем” Душана Ковачевића, коју смо истог дана на будимпештанском фестивалу играли у 16 сати на мађарском, а у 20 сати на српском, са истим глумцима и истом поделом улога, а представу је режирао Радослав Златан Дорић.
И у матицу, наводи наш саговорник, врло радо долазе са представама које играју на два језика.
– Тако смо са истом глумачком поставом једног дана играли Дорићеву представу „Не дај Боже да се Срби сложе” на српском, а сутрадан у Ади на мађарском језику. Очито да смо двојезични, коришћењем два језика, глумимо, музицирамо, пишемо, певамо и нашом делатношћу богатимо две културе, српску и мађарску. Ја мислим да је то нормално и у реду, када човек носи две културе, треба и да их гаји. Рецимо, ми српске савремене драмске писце често играмо и на мађарском и представљамо их широј мађарској публици, управо како би знали да код Срба има јако добрих драмских писаца која имају шта да кажу и на мађарској сцени.
Корени српског позоришта у Будимпешти дубоки су више од два века, још из доба Јоакима Вујића, који је 1813. на сцену поставио „Крешталицу„...
– Имамо и глумачког и пратећег потенцијала за очување Српског позоришта у Будимпешти, пошто функционишемо и као глумачка школа, тако да је у нашој радионици стасало неколико генерација врсних глумаца, од којих више играју на високом професионалном нивоу – истиче Рус. – Поред устаљене екипе глумаца Срба, која игра већ две деценије, помажу нам и сјајни глумци Мађари из Војводине који раде у Будимпешти и перфектно говоре српски, а када је потребно притекну у помоћ и глумци Хрвати, јер знају наш језик. Мислим да су то лепи примери сарадње. Захваљујући томе смо до сада могли да реализујемо наше представе. Такође, нормално је и што мањинска позоришта Хрвата, Словака, Срба и других помажу и из матичних земаља, па тако да у нашим представама гостују и глумци из Новог Сада, Сомбора, Београда, Сенте...
Управо данас, 1. марта, на сцени Српског позоришта у Будимпешти биће премијера дуо-драме Небојше Ромчевића „Кривица”, за чију припрему је драгоцена подршка добијена од Покрајинске владе, у којој гостује глумац Бранислав Унгиновић, члан сенћанске Камерне сцене „Мирослав Антић”, а партнерка му је Катица Шокац из српског будимпешанског ансамбла. Од Руса сазнајемо да ће потом познати писац српске књижевне дијаспоре у Мађарској Петар Милошевић на сцену поставити адаптацију својих романа „Ми же Сентандрејци” и „Лондон Помаз”.
– Планирамо и да, уколико се за то добије финансијска подршка, обележимо и јубилеј, сто година од када је на свој пут кренула „Кнегиња чардаша” Имре Калмана. Волео бих да се у скромној постави „Кнегињу„ изведемо на српском језику у Будимпешти. На мађарском ту чувену представу играју сви театри у Мађарској, на српском је на репертоару Српског народног позоришта у Новом Саду, али ми бисмо желели и да једну прикладну, малу, путујућу поставку овог феноменалног остварења, које је освојило свет, реализујемо и у Српском позоришту у Будимпешти.
Милорад Митровић
У част јубилеја „Чудо у Рондели”
Претпрошле године, када су обележавани јубилеји, две деценије постојања Српског позоришта у Мађарској и 200 година од представе Јоакима Вујића „Крешталица”, у Националном позоришту у Будимпешти, у сали која може да прими 640 гледалаца, тражила се карта више, па се представа „Чудо у Рондели” гледала и стојећки.
– Традиција коју је утемељио Јоаким Вујић обавезује, поготово што живимо на месту где је рођена прва грађанска српска позоришна представа. За нас то је нека врста свете дужности и мислим да смо јубилеј обележили достојно. Тачно 24. августа 2013, на 200-годишњицу, ми смо се сакупили на месту где је била Рондела и почели читалачку пробу Дорићеве драме „Чудо у Рондели” која подсећа на време када је Јоаким Вујић са својим глумцима и пријатељима Мађарима пробао „Крешталицу”, а 6. децембра смо премијеру извели у Националном позоришту.
