у издању Банатског културног центра из Новог Милошева. Реч је заиста капиталниом издавачком подухвату, који обухвата преводе на немачки језик око 160 српских песника, од оних из наше књижевне традиције до савремених аутора, од Светог Саве и Деспота Стефана Лазаревића, преко Његоша, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Лазе Костића, односно Бранка Миљковића, Стевана Раичковића, Васка Попе, Данила Киша, до Новице Тадића, Ивана Негришорца...
Јохан Лавунди је књижевник, драматург и преводилац из Улма, који је, као потомак бачких Шваба добар део младости провео у Апатину, где је и рођен 1956, да би се три деценије касније потпуно преселио у Немачку. У његовом преводилачком опусу је, између осталог, низ дела српских писаца, а свакако је најзначајније препев на немачки комплетног песничког опуса Бранка Миљковића. Како је навео уредник издања Радован Влаховић, антологија је заправо плод Лавундијеве заљубљености у српску културу и литературу. Истовремено, она је и резултат опредељења БКЦ-а да се превођењем наших писаца на језике народа који живе у Банату развија пријатељство са њиховим матичним државама, и истовремено промовише наша литература, односно отвори простор да она пронађе пут до тамошње читалачке публике.
Говорећи о антологији, рецензент Симон Грабовац је оценио да су многи њени аспекти више су за величање него за критику. Поготово када се има у виду укупност подухвата: од дужине захвата у временски период,
праћења жанрова и поетика, историјског (дис)континуитета, обраћање пажње на већину важних елемената за развој и опстанак српске поезије до указивања на њене битне домете и контакте са немачком поезијом и културом. „При томе, Јохан Лавунди није, попут многих наших антологичара, теоријски подастирао контекст за настанак појединих песама или поема, него је, обрнуто, песмама откривао, поетички, социјални историјски контекст или, једноставно говорећи, историјски усуд нашег народа”.
Када је, пак, реч о примедбама, Грабовац наводи да ће вероватно најпроблематичнији бити избор из савремене поезије, поготово за оне песнике и критичаре који су живи. „Један део примедби може да се односи и на укус аутора избора или квалитет појединих песама или песника, међутим, и у овом сегменту аутор је изложио много аргумената који оправдавају разлоге датог избора појединих песама. То се, рецимо, лепо види код избора Змајеве песме, јер Лавунди није бирао најбољу, него ону која говори о једном историјском тренутку”, навео је Грабовац, истичући да треба да будемо задовољни и захвални аутору на изузетном напору у представљању наше поезије и културе на другом језику.
М. Стајић
