Пакао – то су други

Што је више порука о горућој потреби да људи и свет треба да буду бољи, све је изразитије њихово инфлаторно дејство. Мање вреде, нису делотворне.

Тек, прокламацијама и лепим жељама као да је право и једино место у паралелном, фиктивном и формалном свету (сем уметника могу на томе да раде и политичари), док је реалност, треба бити реалан, или боље - не треба бити наиван, сасвим другачија. Непроменљива!

Поменутој инфлацији, посредством “емитовања доброте”, делом доприносе и филмски посленици, онај његов немали део који из разних разлога производи поглед на свет пропуштен, некада би се рекло кроз розе, а данас пинк наочаре, свакако различитих диоптријских јачина. А често то, када већ није забавно, испада и неуверљиво, каткад увредљиво.

И те како свесни ове чињенице, на шта указују претходни опус, у једном случају филмски у другом књижевни и новинарски, а у заједничком сценаристички, режисер Рајко Грлић и писац Анте Томић направили су филм „Устав Републике Хрватске“, не само, у сваком сегмену маестралних постигнућа, већ и дело истински ангажовано у “немогућој” мисији поправљања човека, изјашањавао се Србином или Хрватом.

Сугестија овог већ опробаног и успешног ауторског двојца, да је то “љубавни филм о мржњи” детаљно је и слојевито поткрепљена оним што са екрана снажно обузима гледаоца. Стратегија делује једноставно али је комплексна - упознај другога да би га боље разумео, а од тога можда убудуће нешто добро и испадне. Тако је Устав Републике Хрватске, баш као и сличне прокламације већина држава света које желе само “добро да боље не може бити”, тесту подвргнут на простору два стана и једног хаустора у којима се креће троје јунака.

Грађански, комотнији, је на спрату, припада професору историје, док сутеренски, скучен и обичан, користе полицајац и његова жена, медицинска сестра. Покварена веш машина у ходнику испред полицајчевог стана понајмање раздваја два недодирљива света – добрано надменог професор Вјекослава (Небојша Глоговац), не само великог Хрвата усташког бекграунда већ и хомосексуалца трансвестита, и простодушног полицајца Анту (Дејан Аћимовић), уствари “све се зна”, Србина ожењеног чистом, “обостраном” Хрватицом (Ксенија Маринковић).

Оно што уследи разоткриће и оно најгоре али и најбоље у сваком од ликова овог мрзитељско-љубавног троугла. Основна нит заплета ове драме – која дубоко и суптилно копа по људској психи, виртуозно уграђује општа места историје, међунационалних односа и родних предрасуда у карактере својих ликова – комична је и иронична. Заснована је на томе да хрватски професор, нескривени тврди националиста баш колико и хомосексуалац, познавању Устава подучава полицајца, неизбеглог Србина, да би овај задржао државну службу…

Све набројано не би тако живо, животно и добро функционисало да није Грлићеве режије, посвећене и усредсређене на очито надахнуте али и зреле, искусне глумце, који су имали, не за шта се у сценарију Томића и Грлића хватати, него у шта се претопити.

Игра Небојша Глоговац, у антологијској улози, несретног професора тачно, одмерено и елегантно, у свом његовом трагичком заносу, сјају и беди. Женски принцип оличен у емпатији, пожртвовању, толеранцији, разумевању, али и практичности, износи без грешке од почетка до краја сугестивно Ксенија Маринковић, док Дејан Аћимовић неодољиво сочно тумачи вишеслојну једноставност, савршено балансирајући између комичких и трагичких црта свог лика. У првој до главних, али важној улози професоровог оца, пасивног архинегативца, „хиперралистичном” појавом и глумом, да беспрекорни глумачки квартет „зазвучи” широким спектром емоција, изванредно доприноси и Божидар Смиљанић.

В. Црњански
 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести