да ли је једна од њихових дужности да буду и професори креативног писања, односно - да стварају писце?
Шта о томе мисле професори који, осим што подучавају, и сами пишу сазнајемо у серији разговора који се тичу како својеврсног, имагинарног “одељења за креативно читање”, тако и (кратког) курса креативног писања. Можда стигнемо и до одељења за читање добрих књига, а најпосле и до мобилне канцеларије за брзу поправку рукописа, ко зна?
ЗНАЊЕ КУЛТУРНОГ ПАМЋЕЊА: Да ли се писање може научити, онако како се, на пример, уче физика или математика? Писање, у строгом смислу речи, није знање, већ вештина. Као таква, она нема јасне учинке и исходе. Укратко, могу да вас научим да множите и делите, али не и да пишете. У ствари, могу да створим предуслове за то: идете у школу, учите граматику, читате много и још више књига, и то веома различитих у сваком погледу. Али то још увек не значи да сте научили да пишете, јер је то на вама. Исто важи и за читање – тешко бих могао да се сложим да професори уче вештини креативног читања. Пре би се рекло да они уче знању културног памћења – указују на битна дела унутар једне културе, на пресудне историјске тренутке, на идеолошке темеље. Када погледате савремену продукцију у хуманистици, видите да је мањина та која креативно чита. Постоји мањина смелих, „лудих“ неконформиста и већина опортуниста, који се лако прилагођавају налозима моћи и репродукују, често веома суптилно, текући систем вредности.
СТИЛСКА ВЕЖБА: Не верујем ни у строгу дихотомију писања и читања, реч је о истом процесу. У ранијим раздобљима, људи су учили да пишу кроз неку врсту непрестане борбе, непрестаног рвања са ауторитетима, у чије дубине су понирали. Да би се писало, било је потребно бити врхунски херменеутичар, способан да разуме алегорију, да препозна фигуре, да уочи особености стила, али и оно опште унутар неког дела. У данашње време, када многи као услов за писање посматрају пуку писменост, ситуација је постала компликована. У тој компликованој ситуацији, индивидуални рад није на цени, па се тражи нека врста одговорности апстрактног колектива за нечији успех или неуспех. И креативно писање је део тог кретања које је демократично, али на погрешан начин. Шта оно подразумева? Свакако нешто што се раније означавало именом “стилска вежба”. Сваки писац мора да се окуша у различитим могућностима да се нешто каже. Потребно је да се то провежба. Када то постане настава, мени се чини да се враћамо старој реторичкој школи, коју је романтизам обесмислио. Наиме, реторика је подразумевала израду већег броја вежби из беседништва на одређене теме (мудрост, храброст, пролеће, Атина, Солон...). Ђаци су пролазили кроз просветне шибе како би дошли до одређеног нивоа у овој вештини. И то је трајало вековима. Романтизам је у једној или две генерације потпуно одстранио реторику управо у име слободе и демократије сваког појединца да се изрази на властити начин, а не кроз некакав образац или норму. Сада би, кроз креативно писање, требало помирити образац и индивидуалност. То је претежак задатак, и мислим да се често код студената ствара утисак да су успели то да помире, док нас све више у књижевном животу поливају текстови који на књижевност личе онолико колико ПВЦ лутка на заводљиво живо тело.
РОМАНИ КОЈИ ЛИЧЕ ЈЕДНИ НА ДРУГЕ: Часови креативног писања често личе на оно што амерички психолози зову “енцоунтер гроупс”. То је познато из филмова: сусрећу се различити људи са истим проблемима (алкохолизам, дрога, породично насиље и слично) и онда се исповедају једни другима. Идеја је да на тај начин дођу до катарзе и да се очисте од терета који не могу да носе. Креативно писање заиста личи на “енцоунтер гроуп”, али је проблем што за ваљано писање није потребна катарза унутар групе, већ је потребно да писац напише дело које ће бити његова катарза, али које више неће припадати њему нити бити валоризовано унутар групе људи коју он познаје. Када обратите пажњу на чињеницу да се у Србији објави око 200 романа годишње, међу којима највећи део личе једни на друге, онда мислим да ова поента постаје јаснија.
КА МАРГИНАЛИЗАЦИЈИ: Сходно томе, сматрам да је “креативно писање” нужно као део једног економског, културног и политичког модела којем нисам нимало склон, а који не иде на руку књижевности, већ њеној маргинализацијиа. Ако је то епохално дешавање, онда ја сад звучим као жрец из митских времена, мада сам само скептик. Као такав, могу да прихватим да добар писац може да вас научи понеком трику, или да вам да неопходно охрабрење и подршку. У ствари, могу да прихватим “креативно писање” као облик социјализације, али бих волео да се на тај начин не ствара рђава савремена илузија да је заједница део нас. Ми смо део заједнице, и то је често болно и тегобно искуство, које понекад постаје врхунска литература. Дакле, мој одговор на питање ко треба да буде учитељ креативног писања гласи: свако ко је спреман да то буде, али уз повишену одговорност да проговори о тешкоћама писања, а не о његовим наводно бескрајним и плодним могућностима.
Ђорђе Писарев
