Победници међу „губитницима транзиције”

Мирослав Момчиловић је редитељ и сценариста познат по невероватним причама у својим филмовима („Седам и по“, „Смрт човека на Балкану“).

Тако је и у новом филму „Смрдљива бајка“, у продукцији „Бригаде“, што је очигледно чак и у наслову, поново посегнуо за неочекиваним. Његови јунаци, и до сада увек обични људи, овог пута су још маргиналнији ликови – клошари и скитнице, овде би примереније било назвати их - бескућницима. На депонијама и скровитим или запуштеним просторима урбаног (друштвеног) развоја и напретка, они формирају право мало краљевство, у којем ће „принц“ упознати „лепотицу“ и „живеће срећно до краја живота“.

Индикације о жанровском опредељењу филма, у контрасту са његовим реалистичким форматом блиском чистом натурализму, показују да Момчиловић није желео да се бави документаристичким или истраживачким радом. Он је ипак помало откривалачки, јер говори шта се крије у причама иза ових интригирајућих људи, спремних и на глад, и на хладноћу, самоћу, све оно што се у било ком свету и животу подразумева за услов без ког се не може. Они су или напуштени, од рођења осуђени на чудан тип „смрдљиве слободе“, како филм сугерише, или страдалнички полупани, али сви листом одлучни да не учествују у животу какав се рекламира на телевизији. Зато су сцене филма испуњене животом на улици, гробљу, реци...

Уплив бајковитог је најјачи у томе што Мома (Жарко Лаушевић), који се презива као што се зове Робинзонов пратилац - Петковић, и Ема (Јелена Ђокић), од губитка детета изгубљеног и презимена, током филма постају права мала породица, све са псом на „повоцу“ од водокотлића. Вратити оваквим ликовима статус људи, дати филму ауру топле љубавне драме, захтевало је редак и прилично јединствен уметнички ангажман.

Глумачка игра заснована је на томе да изазове једноставна, али дубока осећања, избегавајући патетику дозом хумора. У игри Јелене Ђокић приметан је већи ниво театралности, што зна да шармира, али не делује увек добро, у смислу уверљивости. Заправо, уверљивост није захтевана максималном трансформацијом умивених и чистих, што је још важније изразито лепих људи као што су Јелена Ђокић и Жарко Лаушевић, па и није отишла на онај крајњи ниво непрепознатљивости. Шминка и маска, костим, баш као и њихово одсуство, увек су проблем ако из публике ни после пола филма не може да се прихвати „друго лице“, ако глумац није победио и формирао неприкосновен лик.

У овом директном и непосредном третману, филм као целина ипак није јефтин и баналан. Иако избором отпадника за јунаке бира „отпаднички“, бунтован режим, „Смрдљива бајка“, свидело се то некоме или не, и даље има активан однос према нормалним друштвеним токовима. Ликови краља (Петар Божовић), политичара (Александар Ђурица), пијачног продавца (Марко Гверо), пропалог генијалца – гологузана (Бојан Жировић), показују да су други постали апсолутни губитници, они који настављају да живе без љубави, они који тргују, они који паламуде, пију, они који одврћу сијалице у својим предузећима... Момчиловићеви бексућници у том светлу постају симбол људи без земље, без система (вредности), људи без припадности, без идентитета. А бајка о њима једина реалност у којој неће потпуно да пропадну.

Игор Бурић

Премијера у Новом Саду

У Арени синеплекс вечерас (четвртак) у 20 сати је заказана новосадска премијера новог филма Мирослава Момчиловића, „Смрдљива бајка“. Након пројекције, публици ће се поклонити ауторска екипа филма. У 22 сата, уследиће и репризна пројекција, а „Смрдљива бајка“ ће после бити и на редовном репертоару.

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести