него управо супротно, нешто што ми даје могућност да стално растем. То је последњи бастион непокорен цинизмом моје генерације, то је последња тачка у којој смем да јако суптилно и стидљиво романтизујем уметност, само зато што ми је толико важна – каже списатељица Тања Шљивар у
интервјуу са колегом Димитријем Кокановом у новом броју часописа за позоришну уметност “Сцена” Стеријиног позорја.
Интервју је рађен поводом Стеријине награде, коју је на прошлом Стеријином позорју Тања Шљивар добила за текст “Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали”. Овај драмски текст је, иначе, такође објављен у новом броју “Сцене”.
– Награду видим као потврду мог целокупног рада, али пошто је дошла за ову драму, видим је као награду експерименту, прелазу, тражењу у мом раду. Стварно је велика ствар и још увек је нисам у потпуности процесуирала... – открива драмска списатељица из Бањалуке која данас живи у Немачкој.
Стеријино позорје је у природном фокусу нове сцене “Сцене”, која захвата период јул-децембар, а објављена је тик пред Нову годину. Поред интервјуа са Тањом Шљивар, ту су текстови посвећени глумачким лауреатима Стеријиног позорја, као и критички осврти Бобана Јевтића и Наташе Гвозденовић на селекцију Марине Миливојевић Мађарев. О Позорју младих писала је, пак, Милена Кулић.
Везе са прошлогодишњим Стеријиним позорјем протежу се и кроз текст “Национални театар Шкотске ’Театар без зидова’” Сајмона Шаркија, који је био гост фестивала, као и кроз чланак “Ново, ново, ново вр(иј)еме: дизајн сцене на Стеријином позорју, а посебно на 61.” аутора Радивоја Динуловића, који је био члан фестивалског жирија.
Нова “Сцена” први пут објављује штампану верзију радио драме “Липтонов чај” Радомира Константиновића, као његов мање познат рад. Уз блок Браниславе Васић Ракочевић о Константиновићу, Светислав Јованов је приредио блок о Шекспиру, који је једна од тема и поглавља “Историјска сцена”.
И. Б.
