преко Голема сачињеног од блата, до Франкенштајна и робота. Било да се вештачки људи стварају магијом или техником они су ентитети страни овом свету, непримерени и неприлагођени му и кроз њих се, као у кривом огледалу, преламају многи темељни принципи света у коме живимо.
Дрвени лутак Пинокио, из истоименог романа Карла Колодија (објављеног 1883), један је од најпознатијих вештачких људи/дечака који су ходили светском културном/цивилизацијском сценом. Његове авантуре и страдања у негостољубивом свету - у коме се зло чешће среће него добро - „очовечиће“ га утолико што мада је пргав, свадљив, лажљив и себичан, сања да постане „прави“ дечак. Безмало шест деценија касније, 1940. године Пинокио ће осванути на великом екрану у дугометражном цртаном филму (чеду 20. века) у адаптацији Волта Дизнија. Овог пута прича је ушминкана и ушећерена, Пинокио је дете које би свака мајка пожелела: грубости, насиље, лагање и преваре склоњени су од очију малих гледалаца зарад љупкости и лакшег конзумирања, што је, наравно, ишло на уштрб основних Колодијевих идеја. Тако је Дизни свом бајном свету додао још један сегмент који ће повећати његову славу, али и појачати дозу кича у америчкој (и светској) култури; стога није чудо да су многи амерички авангардни, бунтовни уметници друге половине 20. века говорили да је једно од највећих зала са којим се морају борити „дизнификација стварности“. Концепт тенденциозног „стерилисања“ прича и бајки; а у име наводне заштите деце од претераног насиља; био је изговор за многе јавне кампање које су пропагирале конзервативне идеје и глорификовале традиционалистичке ставове (од расистичких до сексистичких) које, као темеље здраве нације, слободе и демократије треба заштити од навале сваковрсне прљавштине коју протурају субверзивни, изопачени, комунистички непријатељи. Мада су наступајуће деценије унеколико замутиле позадину Дизнијевих дела, она су и даље пожељни модел, па су ти цртани филмови постали и дечији класици. Дизнијев „Пинокио“ свакако је познатији од литерарног оригинала јер многи и не знају да роман уопште постоји.
Но, како је то са великим и добрим причама, Дизнијева верзија/варијација Пинокија никако није последња – у више медија прича је понављана, мењана и дотеривана. Године 2003. магазин „Ферраилле Иллустре“ започео је објављивање стрипа „Пинокио“ из пера аутор Виншлуса; пет година касније стрип је објављен у форми књиге (на преко 180 страница) а следеће, 2009. године добио је награду за најбољи стрип албум на престижном фестивалу у Ангулему (код нас се појавио у издању Даркњоод-а). На почетку албума стоји „прича која следи слободна је адаптација истоименог романа Карла Колодија“, али већ прва табла збуниће знатижељног читаоца јер на њој усред океана са брода у море бацају буре радиоактивног отпада који ће појести безазлена рибица и потом почети да светли (зелено; касније ће прерасти у монструма). На следећим странама упознајемо неименованог типа коме ништа не полази за руком, па ни да се убије „руским рулетом“ (али његова мачка није те среће). Коначно, после једног „хик!“ преко читаве стране упознајемо Ђепета „регистрованог проналазача“ који ствара супер робота у облику јајоглавог дечака са дугачким носем.
Жељан добре зараде он носи планове у војну базу (јер би робот био неуништиви војник). Ђепетова фрустрирана жена (бивша стриптизета) доћи ће на идеју како да употреби роботов дуги нос за своје интимне потребе не знајући да је тамо скривен бацач пламена. Мало пре тога робот добија подстанара у глави - Бубу Швабића, ленчугу која се представља као писац (усто је неуки електричар па изазива куршлус у роботовој глави). Ђепето по повратку кући открива да робота нема, а да му је супруга мртва (па је раскомада и закопа у шуми). Робот, не знајући шта ради, лута градом, мимоилази се са убицом који пијанцима вади срца и налеће на пробисвете, превејаног Барона и слепог Вондера који ће га, као дечака-роба, продати фабрици играчака. И тако креће разбарушена, горко-слатко-весело-цинична авантура у којој ће бити експлозија и побуна, потраге за обећаном земљом-острвом на којој ће избити крвави грађански рат, краља ће убити други, још гори краљ а робот ће бити обешен о огромну шећерну „лушу“ све док конопац не иструли и ослободи га за даља лутања. Ђепето ће се трагајући за роботом, са једним пингвином, наћи у утроби мутиране рибе а Швабић ће имати мноштво проблема са својом психом и околином. Истовремено, седам манијака „љигаваца“ ће на смену силовати Снежану у коми а кад њој успе да побегне (наравно, у костиму из Дизнијевог цртаћа) заљубиће се у девојку-сурферку. Депресивни „тврдо кувани“ полицајац коначно ће успети да изврши самоубиство. Слепи просјак Вондер добиће око и просветљење које ће га одвести на пут бомбашког религијског фантатизма. У хорор епизоди Ђепето, пошто пронађе својих руку дело, сања да је робот постао дечак који га напада и, цепајући му коже, открива да је Ђепето - робот. Ђепетова судбина је да у затворској ћелији глуми Снежану седморици „љигаваца“. Буба Швабић ће бекством спасити главу од несуђене драге и њене бројне деце. А робот ће, као буквални дар с неба, постати усвојени син несрећног брачног пара без деце.
Сегменти-приповедне линије преплићу се и до краја мајсторски уклапају у целину (свака са посебним крајем). Приче су потпуно индивидуализоване: она о роботу углавном је испричана без речи, док је Швабићев сегмент распричано-брбљив... Аутор је неспорно сјајан приповедач какви у стрип медију нису чести. Његов визуелни рукопис је на трагу ванредно успелог карикатуралног цртежа, са деловима у андерграуд маниру (о Буба Швабићу) али му нису стране ни ефектне илустрације у реалистичком маниру што све указује на изузетан таленат.
Виншлусов „Пинокио“ ингениозна је творевина која није буквално поновила већ богато надоградила стару причу 21. века (па и њену цртану мутацију из 20. века) дарујући јој опору свежину и тешку снагу за опстанак и трајање у Новом миленијуму.
Илија Бакић
