на пример, одакле је дошла представа „Акробате“ Стефана Рикордела и Оливијеа Мејруа (Монфорт театар, Париз), нови циркус је као код куће. За то сматрају одговорним, између осталог, и великог мага театра из Кањиже, Јожефа Нађа, који је каријером управо у Француској практично редефинисао један део сцене.
Укратко, нови циркус се појавио „укидањем“ старог, традиционалног. Када једном склоните шминку, кловнове, животиње, велике компаније, остаће вам само артисти. Вешти и посвећени какви јесу, уз мало позоришне драматургије, резултат неће изостати иако ће театар као такав (доминантно драмски) за њих увек бити затворен. Нови циркус или је мејнстрим (Цирљуе ду Солеил), или је на тешкој маргини, сем у поменутој Француској, донекле и Скандинавији.
Представа „Акробате“ циркуску вештину – момке првобитно приказане као артисте на трапезу – комбинује са документарним филмом и савременим плесом. Филмски медиј је оквир који ствара простор за својеврстан балетски па де де („корак за двоје“). Један од играча се фатално повредио, али и непокретан покушава да оживи своје тело, уз помоћ друге двојице који ће посвету телу, игри, пријатељству, показати и уживо, на сцени. Будући да је један, упадљиво, велики и јак, наспрам ког други делује мали и слаб, они ће управо такве ликове и да представљају.
Заједничка им је заиграност, истраживање граница покрета који пркосе гравитацији, што их чини савршеним акробатским паром. Њихову вештину, лепо је истакао дизајн сценографије, са косим плохама, пропадајућим отворима, платформама, омогућавајући им скокове, салта, премете, чудесне пируете и фигуре од којих вам застаје дах. Дизајн светла такође је лепо сугерисао промене у расположењу играча, борбу са својом природом и природом око себе. У тој борби еластичност се види као поље слободе спрам тврде и болне „кичме ствари“, тежине схваћене као терет.
Тело је било у центру пажње у још једној представи досадашњег програма „Дезире“ фестивала у Суботици, представи „Зора“ Адријена Хода (Ходворкс, Будимпешта). Два корака за двоје извођача, са још једном разликом од представе „Акробате“ – у „Зори“ парове чине мушко и женско тело и уместо наративом, они се на сцени огољавају буквално, плешу голи. Ма колико овај „знак“, поступак, био очигледан и импресиван, он ће се показати много апстрактнијим кад је реч о перцепцији комада. Захваљујући ритмичности покрета, на којој је заснована и синхронизација парова, минималном присуству музике (промене светла нема), производи се хармонија која репетитивношћу у једном тренутку скоро да губи људски и добија апстрактан, музички облик. Као што у једном тренутку нужно може да се тумачи и као сексуална, представа свакако мора да се прихвати и као истраживање, изазов конвенцијама. „Зора“ на крају изазива чак и сопствену структуру, разједињујући тела која настављају покрет. Хм.
Игор Бурић
