У интервјуу „Дневнику” она најављује да ће оперска сезона у нашем најстаријем професионалном театру почети премијером концертног извођења опере Кнез Иво од Семберије новосадског композитора Исидора Бајића, којом ће бити обележено 100 година од његове смрти.
– У складу с жељама ансамбла, али и мојом личном наклоношћу ка музици 20. века, планирамо и премијеру три мини опере које ће чинити омнибус: Телефон Ђан Карла Менотија, Партија бриyа Семјуела Барбера и Тамо и натраг Паула Хиндемита. Укупно трајање тих опера је мање од 60 минута, а то је управо у складу са чињеницом да све мање имамо времена и сви “брзо” живимо. Осим тога, теме су итекако актуелне - у првој опери реч је о недостатку комуникације због претеране употребе телефона, у другој о проблемима између партнера у браку, а у трећој о прељуби и казни. Музика ових дела налик је нумерама мјузикла, иако не мањка технички тешких места и колоратура, тако да верујем да ће је публика радо слушати – наводи др Ира Проданов Крајишник.
У плану је и поставка симфонијске бајке Пећа и вук Сергеја Прокофјева с идејом да се привуче и млађа публика и тиме временом обезбеди њено присуство на оперским представама и у зрелијим годинама.
– Коначно, жеља нам је да поставимо Веберовог Чаробног стрелца, немачку оперу из доба раног романтизма. Њу ћемо радити у две верзије, за одрасле и за децу. Бајковити сиже - такмичење ловаца у којем је награда рука прелепе кћери богатог властодршца – обезбедиће добру основу за раскошну сценографију и костим, као и за редитељску игру Озрена Прохића, којег бисмо волели да ангажујемо у раду са ансамблом. Уколико све буде било онако како смо замислили, пред нама је добра сезона, у којој ћемо настојати да оно што премијерно изведемо у Новом Саду, прикажемо и публици у Сомбору, Руми и другим градовима Војводине. А скоро је извесно и гостовање на овогодишњем Бемусу.
Да ли ће се и шта обнављати од представа које ансамбл – да употребим фудбалски речник – већ „има у ногама”, и који ће бити критеријуми?
– Критеријуми по којима се одлучујемо за обнове су бројни. Стога нећу набрајати њих, већ могуће обнове због којих се и из личних, али пре свега из професионалних разлога, радујем. То су Милева Александре Вребалов, која заслужује да буде на репертоару и због теме и због саме музике наше драге композиторке Новосађанке са међународном каријером, затим Вердијев Магбет у режији Даријана Михајловића којим је својевремено са успехом дириговао Младен Јагушт, па Моцартов Дон Ђовани за који ћу се посебно заузети јер сматрам да једна оперска кућа мора имати Моцарта на програму, и највероватније Евгеније Оњегин Петра Иљича Чајковског.
На папиру инсистирање на националном не значи једино и искључиво враћање у прошлост, него његову надоградњу и укључивање у савремене културне токове. Колико је тај концепт реално применљив у опери?
– Епитет “национално” данас се често злоупотребљава, или се, пак, у различитим контекстима различито користи. Неговати национални репертоар је императив сваког националног театра, и то у свакој његовој уметничкој јединици. То, наравно, не значи по сваку цену изводити дела домаћих аутора, већ напротив пажљиво одлучивати о националном репертоару. Мора се - апсолутно се мора - водити рачуна најпре о квалитету, а затим о томе да то “публика воли”. Сервирајте јој ново, а квалитетно, па неће волети само нешто старо, већ познато, већ ће заволети и то ново. Научиће, дакле, да воли ново и да тај продор у ново не одбацује инфантилно, како што то лепо на једном месту истиче Радомир Константиновић. Стога сам ја за то да се изводи национални репертоар наших старијих аутора, али сам исто тако за то да се изводе нова дела младих аутора. Опера је сад већ “постопера”, она је намењена широком аудиторијуму и млађи аутори су тога свесни. Све те табуе су разбили још Филип Глас и његови следбеници. Сада је схватити и прихватити савремену националну оперу лакше - ту не мислим само на националну тему, већ пре свега на неког ко из наше средине пише за оперу. Потребна су само финансијска средства за продукцију. “Само”.
Већ годинама Опера СНП има одређених кадровских потешкоћа, које је, међутим, све теже покрити солистима „са стране”, јер за њихов ангажман нема новца. Може ли се у таквим условима задржати досадашњи квалитет представа? И како ојачати ансамбл у условима „забране запошљавања у јавном сектору”?
– Сећам се једног интервјуа који сам радила, као млад новинар, са Младеном Јагуштом. Маестро је, у жару разговора, рекао да он у студентском оркестру Академије уметности “има Берлинску филхармонију”. У складу с том изјавом, ја ћу рећи нешто бранећи боје институције у којој сам тренутно ангажована. У односу на неке куће у окружењу, ми овде имамо Метрополитен. Често сам била задивљена способностима појединаца у нашој опери! Ми имамо квалитетне певаче и с њима се могу урадити дивне ствари. Дакле, може се с њима задржати квалитет представа, али, наравно, увек треба радити на томе да се обезбеде гостовања певача “са стране”, јер је увек важно упоредити се са Другим. Тај Други је наше огледало – и зато морамо да пазимо како изгледамо.
Иначе, пропис о забрани запошљавања смо, чини ми се, преживели па ћемо гледати који су модуси у будућности да се “дочепамо” младих извођачких снага. Што се, пак, младих диригената тиче, ту можемо да будемо мирни – наши маестри су одлични млади уметници, одговорни, вредни, духовити и увек расположени. Право је задовољство гледати их за пултом, али и разговарати с њима. Требало је, у ствари, да њима уступим овај простор за разговор.
Леп број младих оперских уметника, који су завршили Академију у Новом Саду, данас имају респектабилне каријере по белом свету. Да ли смо осуђени на то да их губимо?
– Ништа то није различито ни у области медицине, електротехнике или неког другог занимања. Ми смо познати по томе што најбоље стручњаке пуштамо да оду. С једне стране, радујем се кад видим шта ради наш Жељко Лучић по свету. С друге, жао ми је што немамо могућности да га ангажујемо код нас. Међутим, није ту у питању само новац, него просто недостатак комуникације или лоша комуникација. То је оно што ћу настојати да побољшам, те везе са нашим угледним уметницима у свету. Видећемо да ли ћу у томе и успети.
Опера је до сада ретко гостовала, али и то углавном у Београду, инцидентно у региону, док је практично није било по Војводини. Има ли икаве шансе да се то промени?
– Није то баш тако како сте представили. Опера је, осим Кана, Загреба, Сегедина... гостовала и у Сомбору, Руми. Нису то била бројна гостовања, али их је било. Сада нам је, поновићу, императив у сваком новом пројекту да обезбедимо новац не само за премијеру и представе у Новом Саду, већ и за турнеје. Управо аплицирамо на конкурс две фондације да бисмо наступали ван матичне куће. Верујем да ћемо бар у једном проћи селекцију. Опера је сложен организам, са великим бројем учесника и технике. Њу је много теже од драмске представе транспортовати с једног места на друго. Опера је скупа уметност. Али најлепша.
Мирослав Стајић
Сарадња са симфоничарима
– У процесу смо потписивања споразума о сарадњи са Војвођанским симфонијским оркестром – имамо много заједничких интереса па је то и логично. Осим у домену размене инструмената који су нам дефицитарни , радићемо и на томе да позивамо уметнике – госте који ће бити атрактивни и за симфонијски репертоар, али и за оперски. Тако ће Војвођани имати еминентне уметнике и на симфонијским концертима, и на оперски представама. Мислим да је кадровска промена челника обе институције омогућила ове нове идеје које ће без сумње унети живост у музички живот града и покрајине.
Звук из времеплова
Често вас описују као оркестар чији се звук потпуно мења у зависности од стила композиција, као да седите у времеплову?
– То је апсолутно нешто чему свесно тежимо. Волели бисмо да сваку епоху веродостојно дочарамо. Има, наравно, интересантних преклапања звучних светова – неке прекласичне композиције звуче романтично, неке барокне као савремене, ипак, стилских и техничких разлика има и оне су битне. При томе не само да свака епоха има свој сонарни свет, то важи и за појединачна дела, свако је засебни космос. Заједничка црта су емоције које композитори уливају у музику и које су једноставно људске, непромењиве кроз векове. Управо зато уживам у састављању концертних програма у којима свирамо дела из различитих епоха. Неки оркестри се труде да изграде свој специфичан звук без обзира на то шта свирају, што не сматрам добрим потезом. Наравно, битно је имати препознатљив оркестар, али не на уштрб музичких стилова. То вам је као игра камелеона – константно трагање за правом бојом.
