да сам становник велелепне палате којој су градитељи управо градитељи вулкански сложених наслага прошлости. Елиот тврди да је напредовање писца стално жртвовање његовог идентитета, односно изумирање личности писца, до самоукидања. У том случају, могла бих се подупрети својим ликовима – носиоцима и креаторима наслага прошлог, преведеног у археолошко или историјско време. Тако бих избегла могућу потрошивост, због изобиља истина позајмљиваних из различитих епоха. Дакле, истина би могла бити полазиште, али и коначиште на којима заснивам моћ и магију превођења из једног у други свет, из једног у други облик чак, с актерима којима је оквир време у простору. И као писац сам притом чиста у својој намери (бар утешно убеђена да јесам), лишена одговорности будући да је препуштам великодушно својим књижевним ликовима. Чак бих могла бити и херој који се виртуозним занатством умножава и ненаметљиво одглумљује варијанте саме себе, јер ко би икад могао утврдити из које собе сам и кад извукла који књижевни лик. Наставила бих да трошим трансформисане истине, и не водећи рачуна о сопственој потрошивости јер бих се непрестано обнављала позајмљујући мисли и тела неких тамо других: стварних, али тобоже измаштаних. Нека другачија одговорност, тврђа и угластија, ближа ми је за поступно пречишћавање унутарњих простора, иако то неретко успевам акробатском вештином ходача по конопу, али ипак настојим да то буде на аутентичан начин. А ако би ми допустили да изаберем оруђе за овакав процес писања, изабрала бих машту, као поуздану одступницу од наговештеног самоукидања.
Пишем због задовољења сопствене битности, вероватно је то примарно, признајем, а што отвара веће могућности фалсификовања чињеница изведених из унутарњих соба. Кретати у писање тражи предуговор писца са ђаволом, и то је истина ионако парадоксалног стања – писања. А ђаволова улога је да непрестано подбада канyом фантазама не би ли закамуфлирао пишчев покушај да изрази смисао одређене епохе и декодира знаке времена како би удовољио читаоцима, нудећи реалност у обландама фикције. Док пишем, водим рачуна да своју „проклету авлију“ држим стално закључану, ван домашаја љубопитљивих и радозналих погледа, и на тај начин сачувам праве идентитете својих савезника, па и ђаволов идентитет. Дакле, бити писац, у неку руку је и бити ђаволов слуган, проносилац Речи, преводник „Из – У“, па и одметник кад устреба, жртва и играч, бог сна Фантаз, дочаратељ, мистификатор, маг малих и великих идеја, разобличитељ мисли, трагач и трагичар сопственог избора – дуализма… А ђаво је Реч. И она често мисли сама против пишчеве воље чак и његовог знања. У томе је чар проклетства језика као особен изазов, али и одговорност човека у писцу.
Приредио: Ђ. П.
И те како мислим на своје читаоце
Пишем свим цимерима мојих унутарњих соба јер они то од мене траже. А пошто смо покривени истом кожом, није згорег да им удовољим. Свим читаоцима – сада, и онима који ће из будућности закорачити у – сада. То што сам их током писања свесно и намерно остављала ван „проклете авлије“ не значи да током рада на неком роману, причи или есеју не мислим на њих и за њих. И те како мислим на своје читаоце, свесна да би се једнога дана и они могли населити у моју велелепну палату, уместо опекама и малтером, грађену: нервима, срцем, мислима, болом, срећом, тугом, патњом, радошћу… под фасадом од људске коже.
