За награђени роман гласали су чланови жирија Јасмина Врбавац, Тамара Крстић и Михајло Пантић, док су се за роман „Хроника сумње“ Владислава Бајца (издавач Геопоетика) одлучили Божо Копривица и Зоран Пауновић.
– Роман енигматичног наслова „Арзамас” тематизује једну од основних егзистенцијалних релација – однос кћери и мајке. Тај и такав однос је, зачудо, у српској књижевности ретко када издашније и уметнички успелије обрађиван – наведено је у образложењу жирија. – Исприповедан сведеним, драмски економичним начином, у сталној смени комично-апсурдног и сетног тона, те стога жанровски неухватљив, роман „Арзамас” Иване Димић постепено прераста у прозну фугу о љубави и смрти, у којој је љубав, упркос смрти, она сила која искупљује и осмишљава сам живот.
Арзамас је, иначе, име затвореног града у Русији у коме су научници правили атомску бомбу. Позивајући се на Шкловског који је у “Енергији заблуде”, теоријској књизи о Толстоју, рекао “Срећа и смрт - то је арзамаски ужас”, Ивана Димић објашњава да је књигу тако назвала јер се у њој ради о срећи и смрти, арзамаском ужасу кроз који пролазе мајка која тоне у деменцију и ћерка која се бори да њихова узмајмна љубав победи мајчину надолазећу смрт. И на крају мајка умире, али љубав буде јача и одатле ниче срећа.
Говорећи о несвакидашњој форми романа, ауторка указује да се у њему равномерну смењују прозна и дијалошка форма. Дијалошка форма описује напредовање мајчине деменције кроз баналне призоре из реалности, а прозна се фокусира на усамљена промишљања о патњи, љубави и смрти. Дијалошка, по њеним речима представља хоризонталу, а прозна вертикалу и њихово непрекидно смењивање формира покретни крст на који се разапиње јунакиња док се бори да љубав победи смрт.
– Кад писац ствара на основу најличнијег осећања, књижевно транспоновање је скоро прозирно. Књижевна обрада, тако очигледно драматичне теме, је у сажимању, у густини реченице, у нагомилавању литерарне подршке и подршке описа баналног живљења – објаснила је ауторка.
У питању је, открила је Ивана Димић, врло лична прича, али, како је изјавила у једном интервјуу, задатак писца је да превазиђе своје лично искуство и да га транспонује у нешто универзално; другачија литература неће никог занимати, неће ни бити литература, него шунд. А начин на који се обрађује властито искуство је, у ствари, књижевни стил, карактеристичан за сваког писца.
– Уживала сам пишући књигу у пензији без рокова и оптерећења. Имала сам времена да све скоцкам како ми се допада. Роман говори о деменцији мајке која умире и ћерке која све то проживљава са њом. Врло једноставна прича која траје кроз фрагменте. Као људском бићу и писцу мени је стало да такву причу завршим тако да љубав победи смрт. А и сама форма романа је јако занимљива и верујем да је то пре свега испровоцирало жири да мојој књизи додели ову вредну награду – казала је Ивана Димић поводом признања за роман године.
Ивана Димић (Београд, 1957) драматург, прозни и драмски писац и преводилац, ауторка је пет књига прича: „Црна зелен“ (1995), „Махорка, мастило и муж“ (1998), „Узимање времена“ (2001), „Има ли кога?“ (2006) и „Попис имовине“ (2009), драма: „Пред огледалом“, „Пепељуга“, „Бели угао“, „Гоље“, „Змајовини пангалози“, као и бројних драматизација и превода са енглеског и француског. Радила је као драматург у Народном позоришту, и то је, како каже, њена примарна професија, а била је и управник Атељеа 212 у Београду.
– У позоришту сам зарађивала за живот, али сам из сенке објављивала прозна дела – рекла је Ивана Димић. – Нисам морала да живим од књижевности већ сам имала времена и простора да тешем сваку реченицу и да се бавим стилом. Када живите од различитог писања четрдесет година, онда вам ништа није тешко.
Н. Попов
