Мада се појавни облици мењају (читај, мање су или више углађена, прљава или чиста) таква места стециште су различитих судбина, мноштва емоција и њихових демонстрација, од дубоке потиштености до разуздане веселости и насиља, и као таква су концентрација есенције живљења што их, по природи ствари, доводи у жижу интересовања сваковрсних уметника. Римска свратишта, кинеске чајџинице, енглески пабови, салуни са Дивљег запада, српске крчме у планини, барови у савременим белосветским мегаполисима, била су и остају врела усуда, њихове раскрснице или коначна одредишта.
Станковићева „Коштана“, Балзакова „Код мачке која се лопта“, Честертонов „Дел ин“, Кларкове „Приче из ‘Белог јелена’, Кертизова „Казабланка“, Петровићеви „Скупљачи перја“ или белосвемирски бирцузи из Лукасовог серијала „Звездани ратови“ и (без)бројна друга уметничка дела не могу се замислити без кафана као незваничних али делотворних центара моћи у којима се разрешавају конфликти, дели правда, спознају мудрости и лудости, доживљавају катарзе.
У дугу листу знаменитих кафана светске уметности равноправно је уписан и „Бар код Џоа“ потекао из сарадње двојице великана девете уметности, стрип цртача Хосеа Муњоза (1942) и сценаристе Карлоса Сампаја (1943). Ови невољници-емигранти из Аргентине морали су, због политичких (не)прилика, да побегну из своје домовине и срећу потраже у Европи. Стрип серијалом „Алак Грешник“ (започетим 1975) представили су се стрипољупцима као талентовани, интелигентни аутори. „Бар код Џоа“ из 1981. године (код нас објављено 2012, издање „Даркњоод“) својеврсни је „побочни наставак“ прича из „Алака Грешника“ (као што ће и у албуму „Били Холидеј“ Алак имати своју малу али битну улогу). У овај бар долазе, задржавају се дуже или краће па пролазе безбројни људи, разноразне животне креације и карикатуре. Некима је то само успутна станица другима својеврсна сигурна лука. Власник бара је тврд момак доброг срца који ће, усред облака вике, између шанка и столова, на плочнику или у магацину, помоћи кад затреба, заштитити слабије, прекинути сукоб. Он је „добри дух“ који је увек присутан. Понудиће озбиљну помоћ свом раднику на црно - емигранту („Архитекта Пепе“), рутинску информацију и лепу реч путнику намернику и муштерији („Симпатични господин Вилкокс“, „Рђаве приче“, „Ела“) или ће само ћутати, препознатљив по високој, мршавој фигури и лептир машни („Пета прича“). А најпре међу окупљенима а онда и у центру пажње, биће црнац-ратни ветеран-чистач ципела, плаћени убица и његова жртва, пропали боксер (бивши шампион), необични „међурасни“ љубавни пар и слабић-животни губитник који ће милосрдно убити оца. Сви они су „социјални талог“, отпаци велеграда; на њих не падају светла богатства и славе или, ако и падну, као на боксера Мојсија Људину већ ће се наћи неко - дежурна плавуша-спонзоруша или кварни менаџер - да их одатле склоне у најдубљу сенку пораза. Неко други, као плаћени убица господин Вилкокс, уопште не жели да изађе из сенке јер то одговара „занимању“ којим се бави. Сенку или макар место где их нико не познаје (или, ако их и познаје, не поставља превише питања) траже и љубавници различитих боја коже. А ту је и момак који воли проститутку али не зарађује довољно да би она баталила свој занат, џез бенд и певачица којој умор гужва лице, свакојаки следбеници правоверних учења, натписи, рекламе, опушци, делови разговора за суседним столовима, просуте чаше, полицајци-позорници који би да се „огребу“ за који долар... Приче теку паралелнои самостално а, опет, свака је и позорница/мизансцен некој другој потврђујући тако да је свет бескрајно велики да свако иживи своју судбину, али и мали јер су јунаци једне приче статисти у другој.
Сампајо следи поетику „прљаве прозе“, „тврдо куваних“ кримића, меша жанровске елементе и социолошке и психолошке дискурсе, све то у јединственом амалгаму горчине и цинизма, меланхолије и финог хумора. Све се приче могу ишчитавати као стилске вежбе из „ноар“ манира које потврђују његову ванредну животност и уверљивост. На овакве темеље Муњоз додаје свој јединствени експесионистички цртеж на граници реалистичког и карикатуралног, робустан, пун црних плоха и оштрих линија, без правих сенки (каа прави пример кјароскуро манира). Густи, детаљима претрпани цртеж, без поштовања перспектива или са готово непрепознатљивим мотивима, на први је поглед ближи „андерграунду“ него главном стрип току, али је њихова фасцинантна визуелна силовитост неспорна и одузима дах. Муњоз је свој стил темељио на узорима какви су великани Хуго Прат и Алберто Брећа, а у појединим елементима визуелног идентитета блиски су му (поред неправедно скрајнутог Микелуција) и ретки савременици какви су извикани Френк Милер и веома талентовани Безиан.
Речју, „Бар код Џоа“ је ремек-дело девете али и свеколике уметности, импозантно у свом споју сировости и суптилности.
Илија Бакић
