концертне турнеје, Хор „Хашира“, који већ 24. годину делује под патронатом Јеврејске општине у Новом Саду, други пут је под вођством своје дугогодишње, одлучне и ауторитативне диригенткиње Весне Кесић Крсмановић, гостовао у Пољској. После Кракова (у протеклој, 2015), прошле седмице боравио је и у Вроцлаву и Ополу, најпре симболично „закорачивши“ у Европску престоницу културе 2016 (у њеној трећој декади), а потом и два пута наступивши у мањем, веома познатом универзитетском и туристичком граду на реци Одри.
На позив хуманитарне организације „Лионс Цлуб Ополе“ која овога септембра слави две деценије успешног деловања (укључујући се својим јубилејом и у предстојеће обележавање 100 -годишњице првог Лајонс клуба основаног 1917. у Чикагу), наш 30-члани хор је својим мини концертом увеличао ову лепу прославу, срдачно поздрављен у модерној, великој концертној дворани Средње музичке школе „Фредерик Шопен“.
Овом одличном инаугурационом представљању у Ополу претходило је поменуто огледање у архитектонски и ликовно јединственој вроцлавској синагоги реновираној у „југендстилу“ 2010. Уследило је и спонтано певање на главном тргу „Ринек“, овог некада претежно немачког града (Бреслауа), сада с већинским пољским живљем, али и с мултикултурним и мултирелигијским обележјима, о чему сведочи и његов избор за центар европске културе у текућој години. На крају се, дан касније, све заокружило целовечерњим концертом у величанственој Жупној цркви Светог Крста, града домаћина.
Богат и разноврстан, озбиљан једносатни програм у пуном ополском главном католичком здању, пратила је пријатна, дужином и садржајем примерена конферанса на пољском језику. Разумљиво је да је тежиште било на композицијама које припадају јеврејској литургијској, али и световној музичкој традицији у којима је та скривена двојност тешко разлучива, провлачећи се и остајући присутна у целом одабраном, тематско - репертоарском подручју.
Добро припремљена извођења пленила су музикалношћу која се огледала у изнијансираној агогици и фином динамичком спектру, стварајући разноврсну и комплексну тонску слику, пођеднако занимљиву и одушевљеној публици и пријатно „изненађеним“ хористима који су први пут наступили у таквом катедралном, у сваком случају, непознатом акустичком окружењу.
Мелодијски богата музика Левандовског, Филкенштајна, Хирша, Џенкинса, Шемера, Алдеме, Рехтера, Фелинга, Вајсфиша и других аутора (извођених у оригиналу или одговарајућим транскрипцијама), стварана у духу популарних песама које се усменим предањем преплићу с писаном традицијом, али и с компонованим остварењима познатих стваралаца, како једноставним тако и вишегласним, чак полифоним делима, истицала је час мушке, час женске хорске скупине, дајући, пођеднако ангажованим и мотивисаним гласовима, упркос новим просторним условима, стабилну звучну равнотежу.
Мале „слободе“ у променама темпа или понека интонативна исклизнућа нису реметили вајање фраза и логику музичког тока, да би срчано подцртана акцентуација и ритмичка прегнантност наглашавали духовитост и шарм нумера фолклорног порекла. Присуство Друге руковети (Из моје домовине) Стевана Мокрањца и молитве Оче наш из Маринковићеве Литургије донели су дах родног тла, а инспирисани, топло - осећајни глас Етел Кочи у песми „Л Дор Вадор“ и један од до сада најлепших солистичких исказа наше сопранисткиње.
Значајан удео Јулије Бал која је свирала на електричном клавиру у уводима, прелазима, заокружењима и пратњи, као подршке атмосфери и динамичкој уверљивости, и поред повремених „таласања“између вокалног и инструменталног парта (због неадекватног положаја клавинове с бочне стране од хора), такође је допринео управо дирљивом пријему “Хашириног” музицирања у катедралном храму у Ополу.
Марија Адамов
