Разоткривање норвешке егзотике

Најновија књига новосадске списатељице Љиљане Малетин Војводић „Норвешка од Бјернсона до Кнаусгора”, настала је из угла некога ко је већ четири године присутан

 у резиденцијалним центрима за писце у Ставангеру, Бергену и Олвику и прича о норвешко-српском повезивању, о слици Норвешке у српској култури. У питању је антологија пасажа дела норвешких писаца који су на српском језику (и раније српско-хрватском) објављени на нашем литерарном тржишту почев од XIX века до 2016. године. Избор текстова датира од првог превода Бјернсоновог дела с норвешког на српски језик па до почетка 2016. године, завршно с пасажом из другог тома Кнаусгорове „Моје борбе”.

Први део овог пројекта објављен је још 2013. као антологија норвешке књижевности под називом „Норвешка прича”.

- Ово је сада другачији избор, књига није илустрована фотографијама у боји, избор је обогаћен новим писцима и пасажима из њихових дела и уводни текстови су другачији. У уводу је текст који је заправо мој доживљај Норвешке, формиран на основу Исидориних „Писама из Норвешке”, дела норвешких писаца и мојих боравака у Норвешкој. Ту помињем норвешке писце, визуелне уметнике, културу живљења, језик, природу, људе, то је заправо уводни есеј о Норвешкој, како је ја видим. Други мој текст је прича о Норвешкој и норвешким писцима из аспекта имагологије (део компаративне књижевности који се бави сликом других култура из позиције властите). У том делу анализирам стереотипе, клишее и општа места у вези са доживљајем Норвешке. Трећи текст је стручан и указује на преводе норвешких писаца - од првог дела које је код нас преведено и које се и даље чува у Библиотеци Матице српске (роман Бјернстерна Бјернсона „Рибарка” из 1876. године) па до данас, до другог тома „Моје борбе” Карла Увеа Кнаусгора. Потом следе пасажи из дела норвешких писаца објављених код нас: од лирских песама преко приповедака и романа до есеја.

Који су то стереотипи, клишеи и општа места које имамо у вези са Норвешком, а које смо стекли кроз литературу?

- У значајном делу наше литерарне традиције рецепција Норвешке, те веома често и идентификација норвешке књижевности са земљом, људима и друштвом и даље се ишчитава или репродукује у контексту тзв. „позитивне стереотипије и романтичне идеје о протестантском народу Севера” који упркос неповољним природним околностима постаје напредна културна и економска земља; „као идеализовани образац сусрета са Севером, који је најчешће заснован на опозицији Север-Југ, или аполонијско-дионизијска култура”. „Писма из Норвешке” Исидоре Секулић и доживљај Норвешке као земље фјордова и Хипербореје, у знатној су мери утицали на рецепцију норвешке књижевности у Србији. Мада је слика Норвешке доживела промене, доживљај неуобичајеног и необичног није се изгубио још од времена када је, како је то Љубиша Рајић приметио, „Кнут Хамсун, читан као нека врста нордијске егзотике“.

Где све проналазите инспирацију боравећи у Норвешкој?

- Ова књига је највише испирисана мојим боравком у кући Фриде Хансен у Ставангеру прошлог лета и зимус у Културном центру УСФ Верфтет у Бергену. Постојање те куће је један од начина на који Норвешка брине о свом културном наслеђу, а други је, када је о литератури реч, формирање агенције НОРЛА која помаже објављивање превода норвешких писаца у иностранству. Они по правилу не подржавају иностране ауторе, али када су видели мој концепт доделили су ми литерарни грант за публиковање књиге. Такође, захваљујући Норли се у Србији издају норвешки писци као што су Хамсун, Ерленд Лу, Кнаусгор и др.

Везе с норвешком културом настављате и у Србији...

- Да, мој супруг, који је иначе визуелни уметник и често учествује у пројектима у Норвешкој, и ја одржавамо везе с норвешком културом и у Србији. Средином јуна у Музеју савремене уметности у Новом Саду, презентацију је имао норвешки кустос Геир Харалдсет, којег смо упознали у Ставангеру, а с њим сам за сајт Амбасаде урадила и интервју о савременој кустоској пракси.

Снежана Милановић

Део из књиге

Мој први сусрет с Норвешком догодио се захваљујући Исидориним „Писмима из Норвешке”, штампаним 1914. године да би током времена моји норвешки саговорници постали Кнут Хамсун, Хенрик Ибзен, Јустејн Гордер, Лаш Свенсен, Пер Петешун, Ерленд Лу, Карл Уве Кнаусгор. Бежећи потом из балканске свакодневице на Исланд, у Шведску, Финску и све чешће у Норвешку, у земљу дрвених кућерака које „изгледају сасвим као оне лепе и лепо намештене кућице за лутке у које ниједна лутка не може да уђе”, али и земљу суочену са замкама високог стандарда, са социјалним раслојавањем, културном глобализацијом и све већим бројем етничких мањина, најчешће сам сретала задовољне, „бриљантне” људе о којима брине њихова држава... Али, упркос „меланхолији северних глечера”, музици ћутања, одсуству непотребне логореичности, уздржаности и обзиру које показују потомци Тора и Одина, ни „иза Бореја” није све идеално. Само је питање колико је људи спремно да се суочи с „властитим непријатностима у култури” и да, као јунак Карлa Увеа Кнаусгора, који се, сасвим намерно као и он зове Карл Уве, призна: „Никада не кажем оно о чему заиста размишљам, никада оно што заиста мислим, већ се увек прилепим за оног с ким разговарам, правим се као да ме занима то што говори, осим кад пијем, тада по обичају одем предалеко на другу страну…

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести