Берлина до Сиднеја, вечерас ће извести ово дело, смештено у врх листе најпопуларнијих комичних опера икад написаних. Под диригентском управом Ђорђа Станковића, 200 година од праизведбе, пред београдском публиком ће наступити баритон Владимир Андрић у насловној улози Фигара, тенор Љубомир Поповић у роли грофа Алмавиве, мецосопран Александра Ангелов дочараће лик Розине, баритон Небојша Бабић као доктор медицине Дон Бартола, а бас Драгољуб Бајић у улози учитеља музике Базилија. У подели су и Љубица Вранеш (Берта), Павле Жарков (Фјорело), Предраг Глигорић (Официр)...
У представи учествују Оркестар и Хор Народног позоришта у Београду. Либрето по Бомаршеу написао је Чезаре Стербини, а превод је урадио Велимир Живојиновић. Реч је о обновљеној продукцији Иване Драгутиновић Маричић из 2010. године, коју је давне 1978. режирао покојни Борислав Поповић. До сада је изведена 28 пута пред више од 13.000 гледалаца.
Росини је „Севиљског берберина” компновао, како тврде историчари музике, за свега две-три недеље и то у својој 24. години. Комична опера о младој девојци Розини заљубљеној у грофа Алмавиву и његовом берберину Фигару који им помаже да се упознају, једна од најбољих икада написаних, живог драмског израза и изванредне уметничке снаге. Праизведена је под насловом “Алмавива или Узалудна предострожност” у Театру Арђентина, у Риму, 20. фебруара 1816. године.
Разлог за такав наслов налазио се у чињеници што је у то време већ постојала опера под називом „Севиљски берберин“. Њен аутор био је композитор Ђовани Паизијели, а премијерно је изведена 1782. године у Санкт Петербургу. Млади Росини молио је Паизијелија да му допусти да компонује оперу истог садржаја, што је овај и дозволио сматрајући да не постоји могућност да ће он компоновати бољу оперу од његове...
„Севиљски берберин“ Росинија, композитора кога је Хајне назвао Лабудом из Пезаре, праизведен је у Народном позоришту 24. јануара 1921. године, под диригентском управом Станислава Биничког, у режији Евгенија Маријашеца, који је тумачио и лик Базилија, насловну улогу певао је Рудолф Ертл, грофа Алмавиву тумачио је Војислав Турински, Бартол је био Александар Туцаковић, а Розина – Олга Стефановић. У међувремену, поменути наслов премијерно је обновљен почетком Другог светског рата, 24. новембра 1941. године у режији Николе Цвејића, под диригентском управом Освалда Бухолца, па онда постављен неколико месеци после ослобођења, 15. септембра 1945.
Премијера под диригентском управом Ангела Шурева и у режији Бојана Ступице, који је урадио и сценографију одржана је 31. марта 1961. године. У програму ове представе, између осталог, записано је да Росини, одбацујући неке етичке конвенције опере 18.века, инспирисан лаком, живом, ведром и сатиричком комедијом Бомаршеа, примењује извесне моделе Моцартове „Фигарове женидбе“ на нову друштвену стварност у тренутку када буржоазија замењује стари свет аристократије.
В. Ђуричић
