на Академији уметности у Новом Саду, представили су редак, стилски разнолик, а опет, заједничким класицистичким нитима повезан програм. Најзанимљивије тачке биле су у знаку солистичког, данас веома популарног инструмента, по боји тако блиског људском гласу, у врхунској интерпретацији фантастичног хрватског саксофонисте. На њих се, у другом делу вечери, лепо надовезала Симфонија број 40 у ге-молу, најпопуларнија од свих Моцартових композиција овог жанра. Значи, био је то концерт, који због таквог садржаја није требало пропустити.
Занимљивост је била и то што смо чули две концертантне композиције, и сличне и различите у исто време, у контрасту романтичарског и неокласичног стила, с Тудором у главној улози. Његово извођење, у споју бриљантног виртуозитета, префињене и дубоко проосећане музикалности и високе усредсређености, пленило је и изузетном сугестивношћу, тако да га је публика слушала с видљивом концентрацијом.
Најпре је представљен једноставачан Концерт за саксофон и гудачки оркестар у Ес-дуру Александра Глазунова, с гудачима као носиоцима главне елегичне идеје дела, коју је даље, у истом носталгичном тону, у раскошно мелизматизираној линији, у једном даху и с високом емотивношћу и сигурношћу, прекрасно вајао, енергични уметник. Врхунац је постигао у тонски затамњеној, солистичкој каденци, бриљантном застоју пред озбиљним гудачким прелазом ка завршном, брзом одсеку дела. У флексибилној оркестарској сарадњи остварено је пуно лепих детаља и одговарајућих динамичких нијанси.
Потом се сјајни саксофониста у живахно-ужурбаном, али и свежем извођачком маниру, с адекватном елеганцијом и неокласичним стилом, незадрживо „прошетао“ и кроз све регистре (нарочито се бавећи високим) у захтевној солистичкој партији Камерног кончертина за алт саксофон и мали оркестар (флаута, обоа, хорна, труба и гудачки састав) Жака Ибера у три става, инструментираног тако да се чује свака деоница. Тумачили су их јасно, уиграно и ритмички окретно, спремно пратећи свог колегу Тудора и јединствено дишући с њим, наши одабрани музичари, а он је, у врхунској форми, наглашеним синкопама дочаравајући и свет yеза, и овде уверљиво приказао снагу и лепоту своје уметности.
Диригента Хосеа Луиса Кастиљу памтићемо као вођу необичне мануелне технике, мирног става, скривеног темперамента, али сугестивног дејства на оркестар. Да добро познаје Моцартов симфонијски стил, показао је и дириговањем напамет, без партитуре, поштујући све знаке понављања у сваком ставу, па су и димензије славне Симфоније број 40, биле „небески“ дугачке. Такође, баланс оркестарских група био је одличан, темпа одмерена, а интерпретација софистицирана и веома „умивена“, садржајни контрасти снажни, динамика такође, у траженим супротностима. Нешто брже постављен менует (трећи став) и финале с подвученим меланхоличним духом друге теме, као и фине „интервенције“ дувача и прецизни фугато, сведочили су о томе да су војвођански симфоничари спремно и с професионалним дигнитетом, остварили још један успешан концерт.
Марија Адамов
