Сањам сајам - некад, а и сада

Сајам књига у Београду ове године ће се одржати под слоганом “Књиге у руке”. Држим да гесло или поднаслов није лоше одабран, не толико значењски,

колико због тона, јер наш народ, одувек и очито, реагује само на строги или наредбодавни исказ, па макар се наредба односила и на неку тегобну делатност у области културе.

И овај, шездесет први Сајам књига, као и већину наших културних манифестација које назначавају и подцртавају наш јавни простор, прати доста супротних мишљења и супродстављених коментара, посебно писаца.
Осећај запостављености некако предњачи у тим оценама, што је донекле тачно, али сасвим логично у овој преварантској меркантилистичкој епохи. Ал’ све то је одабрани усуд уметника – некад, а и сада. 

Не могу, дакле, да будем негативан спрам Сајма књига у Београду, без обзира на све могуће (тачне?) замерке. Напросто нисам способан да се одрекнем нечега што сам у младости будан сањао. Чекао месецима и желео грозничаво да будем део тога. Планирам да учествујем, видим и будем виђен, нешто купим, набавим или добијем. Поготово не могу да будем против Сајма књига сада, када ми он можда и не значи толико, када без њега могу, и када ми је некако напорно да се знојим и гурам са многима који су преузели наш давни, стари, лепи сан.

Мислим није то лепо. Не волим ту причу. Био си српски дипломата, па ти сада држава не ваља, добијеш важну награду, па им одбрусиш како су ти је могли дати раније, изгубиш на изборима, па ти крив бирачки списак или попијеш три литре вина, па домаћину замериш што није изнео неку још бољу сорту...
Анушка је просула уље и трамвај не може да се заустави.

Некада је, посебно у студентско доба, Сајам књига за мене био велика светковина. Међ’ штандовима и књигама проналазио сам уточиште од самоће, скровиште од хладноће, чежњиво сам гледао тек одштанпане књиге и сањао да и моје укоричено писаније једног дана, погледа свог читаоца у лице. Листао сам монографије за које нисам имао новца, узимао каталоге, букмаркере, а кришом гледао према столовима за којима су седели писци, причали гласно и пили кафу и ракију. Чинило ми се да улазак у тај свет, тај сајамски каледиоскоп, представља врхунац нечега... Нечега.

Данас је Сајам књига доживљавам као место сусрета са многим драгим људима, које из свакодневне турбуленције уклоне обавезе. “Видимо се на сајму” постала је шифра међу писцима, другарима, али и онима који нису наш сој, али су заражени књигољубци.
Данас је Сајам књига – буди ми се стара чежња: да, и стара чежња. Остарило се, па шта? То не значи да се талог зла накупио. Има у том бројању и неки слој искуства, опроста и доброте.

Уосталом, свака генерација доживљава сајам књига на свој начин, као што се и велика дела литературе у различитим животним добима читају и доживљавају другачије.Флобер је рекао да „човек чита да бих живео“, а ја, некако, имам сад тај осећај савезништва, разумевања стања у којем је ово изречено. Шта друго уосталом радити у животу – данас, овде или после свега?

Сајам књига је бувљак на којем се снабдевам намерницама…

Милош Латиновић
 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести