Ката Ђармати већ неколико сезона ради у Драми на мађарском Народног позоришта Суботица, а овај интервју је рађен на управо завршеном Фестивалу савременог позоришта „Дезире“ који организује суботичко Позориште „Деже Костолањи“.
„Јако ми се свиђа „Дезире“ и нисам једина у овом граду којем је јако потребан такав фестивал“, почиње причу Ката Ђармати.
„Веома сам срећна што се на њему сусрећу различити жанрови и позоришта који обично не гостују у Суботици и не само у Суботици, него и шире. „Дезире“ нуди избор представа које су значајне и по тематици и по начину, приступу позоришном чину.“
У току „Дезиреа“, ваше позориште има паузу, али радите.
„Ове сезоне планирали смо четири нове представе. Прву смо имали 21. септембра, на Дан мађарског глумишта, по роману Хај Јаноша „Донета душа“ и збирци приповедака „Дубинска гаража“. Од тога смо направили нову адаптацију „Кампинг“ са редитељком Пелшеци Реком. А сад смо имали премијеру „Црне краљице“ коју је писала и режирала Ана Ђорђевић. Обе су ансамбл представе, значи већина наших глумаца учествује у њима. Од Нове године нас чека још Шекспирова „Бура“ у режији Ђерђа Херњака, а на крају сезоне ћемо имати „Шта се догодило Бејби Yејн“. Имали смо доделу награде „Патакијев прстен“, читајуће позориште, а очекују нас и бројна гостовања. Имамо позива и за фестивале, у Будимпешти, Мишколцу...“
Привући савремене писце
Шта негујете на репертоару читајућег позоришта?
„Сваке године имамо отворен конкурс за војвођанске писце који пишу на мађарском. То изводимо у форми читања драмских текстова, али редитељи добију један дан да то ураде заједно са глумцима. Ове сезоне није стигло баш пуно текстова и договорили смо се да привучемо више писаца. Немамо тему, циљ нам је да савремене писце и драму уведемо у позориште.“
Јесте ли имали неку посебну концепцију сезоне?
„Баш те две премијере које смо већ имали говоре о концепту. Хтела сам да имамо присутну мађарску савремену литературу, а истовремено и класику. Било ми је битно и да глумци добију лепе глумачке задатке, а покушала сам да промешам и жанрове и стилове, па ћемо видети како ћемо успети.“
Ко је добио Патакијев прстен?
„Тимеа Леринц из Сенћанског камерног позоришта.“
Шта негујете на репертоару читајућег позоришта?
„Сваке године имамо отворен конкурс за војвођанске писце који пишу на мађарском. То изводимо у форми читања драмских текстова, али редитељи добију један дан да то ураде заједно са глумцима. Ове сезоне није стигло баш пуно текстова и договорили смо се да привучемо више писаца. Немамо тему, циљ нам је да савремене писце и драму уведемо у позориште.“
Како сте задовољни реакцијама публике. Шта воле да гледају?
„Мислим да није лако потрефити укус публике, нити то треба увек радити. Јако нам је важно да прате наш рад. Кад сам дошла овде репертоар се мало променио, трудила сам се да нудим такав избор да сви могу да пронађу оно што их интересује. Видећемо још. Неке боље прате, а има и оних које не могу ни да скинем са репертоара колико је интересовање за њих. „Искусна жена“ је већ годинама на репертоару и то је као шећер да делимо. У овом времену јако лако пролазе комедије. Можда тога немамо довољно, али треба гледати и из другог угла, суочавати се са проблемима које имамо, а публика зна да прати и то.“
Ви сте оно чувено позориште које ради у „фантастичним“ условима, без зграде која се реконструише већ више од деценије.
„Ја на то немам коментар. Не знам шта ће бити, не знам кад ће бити. Сви нас то питају, али шта да кажем. Ово ми је трећа сезона и приметим да сам се и сама навикла на то и није ми више чудно. Услови нису феноменални, а то је већ опште место. Надајмо се да ћемо ускоро добити нашу зграду. Више се нико и не буни.“
Игор Бурић
