Спек­такл у три вер­зи­је на три сце­не

ка­ко на­во­ди у свом тек­сту о овој пред­ста­ви Ја­сми­на Ми­хај­ло­вић, спек­такл на три сце­не си­мул­та­но, и са три вр­сте пу­бли­ке. При­ли­ком ку­по­ви­не ка­ра­та гле­да­о­ци су се од­лу­чи­ва­ли да ли ће иза­бра­ти „му­шку”, „жен­ску” или вер­зи­ју пред­ста­ве „ло­ва­ца на сно­ве”. Ове гру­пе гле­да­ла­ца су има­ле сво­је „во­ди­че” и су­сре­та­ле су се на не­ким од чвор­них ме­ста дра­ма­ти­за­ци­је.

 Кри­ти­ке на пред­ста­ву оди­шу ег­зал­ти­ра­но­шћу, ка­ко ука­зу­је Ја­сми­на Ми­хај­ло­вић,они­рич­ком ома­мље­но­шћу тек­стом, све­тлом, сце­но­гра­фи­јом, ко­сти­ми­ма, му­зи­ком... „Ова­ко не­што те­а­тар­ска пу­бли­ка још ни­је ви­де­ла... све­мир­ска опе­ра... оп­чи­ња­ва­ју­ћа фан­та­зма­го­ри­ја за сва чу­ла... те­а­тар ко­ји омо­гу­ћа­ва да за­бо­ра­ви­те све из­ван ње­га...”.

- Не­сум­њи­во да се ре­ди­тељ Па­си­ни од­лу­чио за сло­же­ни и скуп по­зо­ри­шни про­је­кат ме­ша­ју­ћи екс­пе­ри­мент и од­ли­ке кла­сич­ног те­а­тра. Хор, мул­ти­ди­мен­зи­о­нал­ност вре­ме­на, по­ли­тич­ке им­пли­ка­ци­је, рас­ко­шни ко­сти­ми, са­деј­ство глу­ма­ца и пу­бли­ке, сце­на под цен­три­фу­гом – све су то еле­мен­ти од ко­јих је са­зи­да­на пред­ста­ва ко­ја очи­глед­но пре­ко­ра­чу­је гра­ни­це у по­зо­ри­шту, као што је то чи­нио и Па­вић у сво­јим књи­жев­ним де­ли­ма – ис­ти­че Ја­сми­на Ми­хај­ло­вић.

 „Ово је ви­ше­слој­на при­ча о чо­ве­чан­ству, о мул­ти­кул­ту­рал­но­сти, о све­ту ма­ште, ко­ли­ко и о све­ту ре­ал­но­сти.” Ка­ко до­да­је Ја­сми­на Ми­хај­ло­вић, пу­бли­ка је два­де­се­то­ми­нут­ним ова­ци­ја­ма по­здра­ви­ла број­ни ан­самбл ко­ји је у осам сли­ка и на три сце­не из­вео Па­ви­ћев „Ха­зар­ски реч­ник“ на пољ­ском је­зи­ку, у пре­во­ду Ста­ни­сла­ве Си­ко­ро­ве.

До са­да је ова књи­га има­ла два из­да­ња у Пољ­ској (1993, 2004). На пољ­ски је­зик су пре­ве­де­на и оста­ла Па­ви­ће­ва де­ла: „Се­дам смрт­них гре­хо­ва“, „Дру­го те­ло“, „По­зо­ри­ште од хар­ти­је“, као и де­чи­ји ро­ман „Не­ви­дљи­во огле­да­ло“ за ко­ји је Па­вић у Вар­ша­ви до­био на­гра­ду „Ми­си­ја здра­вља” 2005. го­ди­не.

 - Би­ло би ле­по ви­де­ти ову пред­ста­ву у Бе­о­гра­ду ма­кар и на пољ­ском је­зи­ку, с об­зи­ром на то да „Ха­зар­ски реч­ник“ ни­ка­да ни­је игран на срп­ским сце­на­ма, јер је дра­ма­ти­за­ци­ја овог ро­ма­на од стра­не То­ма­жа Пан­ду­ра пред­ста­вља­ла ре­ги­о­нал­ну ко­про­дук­ци­ју. – на­вод Ја­сми­на Ми­хај­ло­вић. - Књи­жев­но-по­зо­ри­шна суд­би­на Ми­ло­ра­да Па­ви­ћа је за­ни­мљи­ва, по­што се на­ста­вља и пост­хум­но у истом прав­цу: ши­ром све­та из­ве­де­но је 15 дра­ма­ти­за­ци­ја Па­ви­ће­вих де­ла, док смо у Бе­о­гра­ду мо­гли да по­гле­да­мо са­мо јед­ну, ко­ме­ди­ју „Свад­ба у ку­па­ти­лу“, ко­ју је 2007. из­ве­ло По­зо­ри­ште на Те­ра­зи­ја­ма. Од Па­ви­ће­ве смр­ти, пак, из­ве­де­не су че­ти­ри пред­ста­ве (Мо­сква, Бу­ку­решт, Ре­пу­бли­ка Срп­ска – При­је­дор, Пољ­ска), док у Ср­би­ји ни­је би­ло – ни­јед­не. Иста си­ту­а­ци­ја је и са књи­га­ма – пост­хум­но је пре­ве­де­но 25 на­сло­ва док се у Ср­би­ји по­ја­ви­ло то­ком ове две и по го­ди­не је­ди­но ре­и­зда­ње „Крат­ке исто­ри­је Бе­о­гра­да“.

Н. П-ј.